Vremenom smo shvatili da je oproštenje zapravo čin poslušnosti Bogu. Ono ne zavisi od pokajanja osobe kojoj treba da oprostimo.

Šta treba da preduzme devojka kada je buduća svekrva mrzi? “Izvini,” rekla sam sklanjajući pogled u stranu. “Ne mogu se udati za tebe sutra. Venčanje je otkazano!” Jecajući, otrčala sam uz stepenice ka mojoj sobi. Bred, moj verenik, stajao je zaleđen na početku stepeništa. “Probaćemo da razgovaramo sa njom,” uveravali su ga moji roditelji. “Dođi sutra rano ujutru pa ćemo videti da li je promenila mišljenje. Brede, ti znaš koliko te ona voli. Možeš biti siguran u njenu ljubav.” Oborenog pogleda i glasom punim očajanja Bred je odgovorio: “Znam da me voli. I ja nju volim. Želim samo da to moja majka razume i prihvati.” Moji roditelji su ušli u sobu i zatekli me kako ležim na podu. “Tata, ne mogu da se udam za Breda. Njegova majka…” “Znam, Džena, ali moraš da razumeš da se udaješ za njega, a ne za njegovu majku.”

“Činila je sve što je mogla da rasturi našu veridbu. Po njoj sve što radim je pogrešno! Čak čitam i pogrešan prevod Biblije!” Otac je stavio prst na moje usne. “Džena, vaša veza je uspevala da preživi sve probe do večerašnjeg događaja. I po gledaj, Bred ima Bibliju sa istim prevodom kao i ti. Dušo, vas dvoje planirate da živite ovde, a njegova majka živi hiljadama kilometara daleko.” “Ali ja želim da se udam i postanem deo porodice koja me voli i poštuje. Želim da moja deca imaju bake i deke koji ih vole sa obe strane.” “Džena,” majka se uključila u razgovor, “možda je nama data mogućnost da Bredu budemo porodica koja će ga voleti i poštovati.” Reči moje majke probole su mi srce. Da, želela sam da ostatak svog života provedem uz Breda. A moja porodica? Ona bi bila dar pripremljen za Breda! Kada sam se sledećeg jutra probudila, zatekla sam Breda pored mog kreveta. “Hoćeš li se udati za mene?” pitao je uz smešak sa mnogo snebivanja. “Ne smeš videti mladu na dan venčanja sve dok ne uđe u crkvenu dvoranu!” odgovorila sam. Došlo je mnogo prijatelja iz bliza i daleka da sa nama provedu ovaj dan. Venčanje je bilo prelepo. Na svečanom prijemu proslavljali smo obećanja koja smo dali jedno drugom. I baš kada smo se spremali da krenemo na medeni mesec, Bredova majka je došla do našeg automobila. Zgrabivši me za ruku streljala me je očima. “Nikada neću razumeti zato je Bog bio tako okrutan kada mi je uzeo Breda i dao ga tebi!” zarežala je. Bred je ustuknuo i primetila sam da se veoma uzdržava. Došao je do mojih roditelja, zagrlio ih i pozdravio se sa njima, a i ja sam učinila to isto. “Hvala što ste nam priredili ovako lep dan!” Bred je ponovio ovu rečenicu više puta toga dana. Zatim je otvorio vrata automobila i ja sam ušla. Bred se smestio na mesto vozača a da nije progovorio ni jednu reč svojoj majci i tako smo krenuli. Ujutro, pre venčanja, odlučila sam da ne dozvolim da ga bilo šta upropasti. Jednostavno nisam obraćala pažnju na neljubazne reči koje bi Bredova majka mogla da izgovori. Međutim, sada su moje oči bile pune suza i naporno sam se borila da ne pustim koju. “Dušo, moja majka ne shvata koliko sam srećan,” uveravao me je Bred. “Oženio sam se najlepšom devojkom na svetu!” Naš medeni mesec je bio predivan i ubrzo nakon toga smo ušli u rutinu bračnog života. “Dragi,” rekla sam jedne večeri, “mislim da bismo trebali da se molimo za sve ovo što se dešava sa tvojom mamom. Ne možemo da potcenjujemo Božju moć da promeni njeno srce. Znam da On može da čini čuda!” “Slažem se,” rekao je Bred. “Ipak, da ti iskreno kažem, nekada mi se čini da bi bilo jednostavnije zaobilaziti moju majku.” Molitva za ovaj problem bila je veliki izazov za nas. Često bismo počeli da se molimo i tada bi nas zapljusnuli talasi ljutnje, što nam je ukazivalo da moramo da oprostimo Bredovoj majci. S druge strane, pitali smo se kako da oprostimo nekome kome nije žao zbog onoga što čini. Vremenom smo shvatili da je oproštenje zapravo čin poslušnosti Bogu. Ono ne zavisi od pokajanja osobe kojoj treba da oprostimo. Oprostiti možemo uprkos našim osećanjima. Naš sledeći korak bio je da pronađemo nešto dobro kod Bredove majke. Umesto da pričamo o njenim veoma ružnim po stupcima, usmerili smo našu pažnju na one koji su bili dobri. “Stvorena je po Božjem obličju,” podsetila sam Breda.

Takođe smo pokušali da pokažemo Bredovoj majci da nije izgubila sina, već je dobila i ćerku. Svake nedelje popodne nazvali bismo je telefonom. Često sam se grizla za usnu kako ne bih reagovala na njenu kritiku ili oštru primedbu. Uvek smo razgovor završavali rečima: “Volimo te!” Veoma često smo joj slali pisma sa karticama na kojima je pisalo: “Mislimo na tebe”. Počeli smo da primećujemo postepenu laganu promenu kod Bredove majke. Telefonski pozivi jednom nedeljno prerasli su u pozive dvaput nedeljno, jednom smo zvali mi a drugi put ona. Na način svojstven samo njoj, stavila nam je do znanja da je zahvalna za pisma koja smo joj slali. Prošli su meseci nakon kojih sam mogla reći da me je prihvatila kao Bredovu suprugu. Čak je i navela neke od razloga zbog kojih me je njen sin toliko voleo. “Vreme je,” rekla sam jedne večeri dok sam brisala suđe. “Vreme za šta?” upitao je Bred. “Vreme da tvojoj majci kupimo avionsku kartu i pozovemo je kod nas na nedelju dana.” “Šta da uradimo?” uzviknuo je Bred. Ponovila sam, odložila krpu na kuhinjski pult i došla do Breda. “Želim tvojoj mami da pokažem bezuslovnu ljubav.” “Ali Džena, šta će biti ako ona dođe i shvatimo da se uopšte nije promenila? Šta ako izusti još neki komentar sličan onom na dan našeg venčanja?” “A šta ako to ne učini? Šta ako otkrijemo da smo proveli lepe zajedničke trenutke?” Mesec dana kasnije sačekali smo Bredovu majku na aerodromu. Mogu reći da je Bred bio prestrašen onim što bi moglo da se dogodi za vreme njenog boravka. “Hoćete li mi reći zašto ste mi poslali avionsku kartu?” pitala je čim smo stigli kući. Osmehujući se Bred je odgovorio: “Mama, samo smo hteli da ti kažemo da te volimo.”

Bred i ja smo dvadeset dve godine u braku. Vreme, novac i osećanja koja smo uložili u naš odnos sa njegovom majkom su se mnogostruko isplatili. Danas, naša tri deteta imaju bake i deke sa obe strane koji ih vole i poštuju. Bred je srećan. A ja? Sada imam prijateljicu koji me zove skoro svakog jutra samo da me pozdravi!

Dženet LIN Mičel
………………………..
Fotografija: Paolo Bendandi on Unsplash