Mo­ja maj­ka je pre­ko­me­re­no uzi­ma­nje hra­ne zva­la »ima­ti oči ve­će od že­lu­ca«. Bi­lo ka­ko bi­lo, po­sto­ji ne­što što se ne mo­že pri­hva­ti­ti u sa­sta­vlja­nju da­na­šnjih por­ci­ja, a uvek ni­je u pi­ta­nju sa­ma hra­na. Ovu po­ja­vu na­zi­va­mo »pra­vlje­nje pre­ve­li­kih por­ci­ja«, što pra­te i ta­nji­ri ko­ji su po­sta­li pre­ve­li­ki da bi mo­gli da pri­me ta­kve su­per-por­ci­je. Stan­dard­ni ta­njir za ru­ča­va­nje ne­kad je imao 25 cm u preč­ni­ku, sa­da ima 30.
Opa­sno je to što su se na­še oči i že­lu­dac ne­pri­met­no pri­la­go­di­li pre­ve­li­kim por­ci­ja­ma hra­ne, isto ta­ko kao što ne­pri­met­no po­ra­ste de­te ko­je sva­ki dan gle­da­mo. Sve se to jed­no­stav­no i br­zo do­go­di­lo. U na­ro­či­toj opa­sno­sti na­la­ze se oni ko­ji su od­ra­sli kao re­dov­ni čla­no­vi »klu­ba či­stih ta­nji­ra«. Čim su se po­ja­vi­le pre­ve­li­ke por­ci­je, i mi smo u skla­du sa nji­ma po­če­li da po­sta­je­mo pre­ve­li­ki. Dok nu­tri­ci­o­ni­sti ras­pra­vlja­ju o te­mi da li su bo­lji pro­te­i­ni ili uglje­ni hi­dra­ti i da li je ma­sno­ća ne­po­de­sna u is­hra­ni, mi na­sta­vlja­mo u ogrom­nim ko­li­či­na­ma da uzi­ma­mo hra­nu.
Po­znat je stav da smo ono što je­de­mo, ali smo i ono ko­li­ko je­de­mo. Čak i do­bra hra­na po­sta­je štet­na, ako i sa njom pre­te­ru­je­mo. Do­du­še, ni­ko se ne­će ugo­ji­ti od pre­te­ra­ne ko­li­či­ne ja­bu­ka, ali ja­bu­ke ni­su na­mir­ni­ca ko­ja nas na­vo­di na prekomerno jedenje.
Naj­go­re od sve­ga je i to što na­ša de­ca ra­stu sma­tra­ju­ći »su­per« ve­li­či­nu »nor­mal­nom« ve­li­či­nom. Dok u raz­vi­je­nom sve­tu de­č­ja go­ja­znost sve vi­še po­sta­je epi­de­mi­ja ne­mer­lji­vih raz­me­ra, va­žni­je je ne­go ikad da de­cu na­u­či­mo šta je pra­va ve­li­či­na por­ci­je hra­ne. Ako se­be pre­va­spi­ta­mo bi­će­mo u sta­nju da kon­tro­li­še­mo svo­je por­ci­je.
Por­ci­je su var­lji­ve. Mi­sli­mo da zna­mo ko­li­ke su sve, dok ih ne iz­me­ri­mo šo­lja­ma ili poč­ne­mo da bro­ji­mo ko­ma­de. Mo­že­mo do­ži­ve­ti pra­vi šok, kad ot­kri­je­mo da je­de­mo za dvo­je ili tro­je lju­di. Me­đu­tim, po­sto­je me­to­di za nad­mu­dri­va­nje ovog ru­žnog ču­do­vi­šta.
Je­dan se ogle­da u upo­tre­bi ma­njih ta­nji­ra. Mo­žda to iz­gle­da sme­šno, ali do­bro raz­mi­sli­te. Ve­li­ka šo­lja i ogrom­ni ta­njir pod­sti­ču nas da se pre­je­de­mo. Ne­dav­no sam po­se­ti­la pri­ja­te­lji­cu ko­ja mi je čaj ser­vi­ra­la u šo­lji ve­li­či­ne oma­njeg pli­vač­kog ba­ze­na. Od­lič­no, po­mi­sli­la sam, mo­gu da op­tr­čim ne­ko­li­ko kru­go­va dok bu­dem pi­la čaj. Nor­mal­ne por­ci­je u ve­li­kom ta­nji­ru, či­ni­ji ili šo­lji iz­gle­da­ju ma­le i obrok nas ne za­do­vo­lja­va.
Sle­de­ći me­tod zah­te­va da se po­za­ba­vi­mo broj­ka­ma. Nje­ga ni­je mo­gu­će za­o­bi­ći. Na na­lep­ni­ci ko­ja pra­ti pa­ko­va­nje hra­ne pro­u­či­mo za ko­li­ko je oso­ba pri­pre­mlje­na. Za­tim utvr­di­mo ko­li­ko je po­treb­no jed­noj oso­bi. Kad to uči­ni­mo ne­ko­li­ko pu­ta, ne­će­mo mo­ra­ti vi­še da či­ta­mo. Oči će nam se pri­la­go­di­ti ma­njoj ko­li­či­ni hra­ne. Ove go­di­ne ta­ko sam po­če­la da ra­dim pri­pre­ma­ju­ći uži­nu za svo­ju de­cu, i br­zo smo uoči­li da smo sma­nji­li ve­li­či­nu por­ci­ja od tog tre­nut­ka. Do kra­ja škol­ske go­di­ne moj sin je već uspe­šno kon­tro­li­sao ve­li­či­nu por­ci­je za jed­nu oso­bu, pre ne­go što bi po­čeo da bi­lo šta je­de. Pri tome je uz glav­ni pred­met »Is­hra­na« imao i do­dat­nu ma­te­ma­ti­ku.
Kad je­de­mo u re­sto­ra­nu, sklo­ni­mo u kraj ta­nji­ra sve što pre­la­zi na­šu uobi­ča­je­nu por­ci­ju. To, mo­že­mo postići ako na­ru­čim sa deč­jeg me­ni­ja ili sa »la­kog« me­ni­ja ko­ji po­sto­ji u ne­kim re­sto­ra­ni­ma, u ko­ji­ma su por­ci­je ma­nje.
U po­čet­ku mo­žda ne­će­mo bi­ti za­do­volj­ni po­sle obro­ka, ali vre­me­nom naš že­lu­dac će se ura­zu­mi­ti. Na kra­ju će­mo mo­ći da ka­že­mo: »Ne mo­gu da po­ve­ru­jem da sam ika­da mo­gao da po­je­dem sve to!«

Se­lest Pe­ri­no Vo­ker