Vaskrsenje ili inkarnacija
Pre neki dan sam otišao na internet i naučio sam nešto o sebi što ranije nisam znao: bio sam Aristotel u prošlom životu. Barem mi je tako rekla igra na koju sam naišao. Naravno, to što sam bio Aristotel daleko je bolje od sudbine dr Pola Debela, koji tvrdi da je kao pećinski čovek u ranijoj inkarnaciji „išao napred, išao napred, išao napred, a onda bio pojeden”. Reinkarnacija je veoma staro verovanje. To je ideja čiji su koreni u drevnim azijskim religijama, posebno u hinduizmu i budizmu. Njeni sadašnji sledbenici u Evropi, kao i u Americi, ne uključuju samo dr Debela već i neke od slavnih ličnosti, kao što je glumica Džulija Roberts. Njena nećaka, glumica Ema Roberts, tvrdi da je ona reinkarnacija glumice Kerol Lombard. Industrija zabave izgleda toliko zaljubljeno u ovu ideju. Više od 50 slavnih ličnosti, uključujući tako poznate kao što su Ričard Gir, Dženifer Aniston i košarkaški trener Fil Džekson, sebe smatraju budistima. Tajlandski film „Ujka Bunmi koji može da se seti svojih prošlih života” osvojio je Zlatnu palmu na poznatom filmskom festivalu u Kanu 2010. godine. I nisu samo industrija zabave ili nekolicina članova kulturne elite zaljubljenici u ideju reinkarnacije. Skorašnja studija „Pew Forum”-a (neprofitna organizacija posvećena israživačkom radu; www.pewforum. org — prim. prevodioca) iz oblasti religije pokazuje da skoro jedan od četiri Amerikanca veruje u reinkarnaciju. Ovo delimično odražava rastuće nezadovoljstvo tradicionalnim hrišćanstvom i judaizmom na zapadu, kao što se odražava u porastu odgovora „nijedna” onih koji su religijski neopredeljeni. Šta god da je razlog, jasno je da sve više i više zapadnjaka ideju reinkarnacije, povratka iz prethodnog života, vidi kao privlačnu. Ona se dopada našoj čežnji da se dobije druga šansa, ideji da ovaj život nije sve što jeste, da nijedna loša stvar nije konačna i da možemo sve iznova početi sa čistom tablom. Kao što je Stiven Protero, pisac i profesor religije Univerziteta Boston, na duhovit način primetio: „Reinkarnacija znači da nikada ne morate da kažete da ste mrtvi.” Popularna ideja reinkarnacije sastoji se iz neke vrste romantične misli o življenju sa višestrukim ulogama u prethodnim životima. Na primer, dr Debel „veruje da je on večna duša koja se uselila u telo tibetanskog monaha”, u drugom životu bio je „savesni Nemac koji je odbio da izda svog jevrejskog suseda tokom holokausta”.
Ili uzmite Pitera Bostoka iz Vinipega u Kanadi, koji veruje da je u prethodnom životu upravljao velikim posedom u Engleskoj — „misli da je bio zaljubljen u dušu svoje sadašnje žene Džoen, koja je u to vreme bila otelotvorena kao kuvarica u kuhinji na tom posedu”. Ali udata je za nekog drugog i gospodin Bostok nije mogao da deluje shodno svojim osećanjima.
Gde je sve počelo?
Ali kada proučavamo poreklo inkarnacije u istočnjačkim religijama, posebno hinduizmu i budizmu, pronalazimo nešto veoma drugačije. Jedno od osnovnih učenja reinkarancije jeste karma, reč koja znači ’akcija’, ’rad’ ili ’delo’. Tj. šta ste uradili ili propustili da uradite u ovom životu određuje uslove vašeg sledećeg života. Loša karma u ovom životu znači da dok dobijate novi početak, vi taj početak ne dobijate sa čistom tablom. Vi morate platiti u sledećem životu za svako ružno delo koje ste učinili u ovom životu. Samo za momenat razmislite o svakom grubom, neljubaznom, nepromišljenom, sebičnom delu koje ste počinili u ovom životu, od vaših najranijih momenata do sad. Svaki od tih biće sumiran na papiru bilansa koji se zove karma i kada se nanovo rodite, nosićete sav teret — dobar ili loš — iz vašeg prethodnog života. To je sasvim suprotno u odnosu na „čistu tablu”. Zato ne treba da nas iznenađuje kada shvatimo da za one koji veruju u reinkarnaciju, život jeste izjednačen sa bolom? Ovakvo gledanje pretvara život u kaznu, ne u nagradu, u nešto što treba da se izbegne, a ne prigrli. Sam Buda je rekao: „Živeti u svesnosti o neizbežnosti patnje, slabljenja, starosti i smrti jeste nemoguće — moramo osloboditi sebe od života, od svakog mogućeg života.” Prema tome, u suprotnosti sa romantičnim zamislima koje mi zapadnjaci možemo imati o reinkarnaciji, u praksi to nije toliko privlačno. Za one koji veruju u trajanje, ona predstavlja zaista mračnu sliku. Upravo ovakvo versko poreklo proizvelo je izreku: „Točak pravde se sporo okreće, ali se okreće vrlo dobro.” Drugim rečima, „može potrajati neko vreme, možda čak do sledećeg života, ali vi ćete platiti za svaku najmanju pogrešku koju ste učinili”. Ne znam za vas, ali meni ovo deluje prilično strašno. Što više ispitujem ideju reinkarncije, više cenim hrišćanstvo. Zašto?
Karma ili krst
Dok su karma i sopstveno iskupljenje za svaku grešku koju sam ikada napravio centralna obeležja reinkarnacije, krst zauzima glavnu pozornicu u hrišćanstvu. Isus, utelovljeni Bog, uzima sve naše greške na sebe. Spaseni smo ne u sledećem životu plaćanjem svake greške koju smo počinili u ovom, već prihvatanjem Hristovih muka i smrti u našu korist. Možemo uživati u sledećem životu oslobođeni osude za sve grehe učinjene u ovom životu. Spaseni smo milošću time što nam je uračunat Hristov savršen život, što je bolje nego da beskrajno padamo u ličnim naporima da dostignemo savršenstvo. Umesto da se nanovo rodimo kao neko, ili nešto drugo, kao što je slučaj u reinkarnaciji, mi smo „ponovo rođeni” (Jevanđelje po Jovanu 3, 3) za „novi život” sada (Rimljanima poslanica 6, 4). Dar Božji je večni život (23. stih), ne večna patnja. Kada se ove suprotnosti nagomilaju, postajemo svesni da reinkarnacija zahteva potpuni preokret naših ideja o životu i smrti. Ili je život čudesan i sjajan dar od Boga ili je kazna za sva prošla pogrešna dela. Smrt je ili plata za greh (Rimljanima poslanica 6, 23), poslednji neprijatelj (Prva Korinćanima poslanica 15, 26), uništitelj ili je bekstvo od bola u životu. I ukoliko je smrt plata za greh, Isus je to već platio i zato je pokorio smrt za sve one koji veruju u Njega.
Reinkarnacija nasuprot vaskrsenju
Tako postaje jasno da je reinkarnacija loša imitacija vaskrsenja koje će se dogoditi po drugom Hristovom dolasku. On će se vratiti da stavi tačku na smrt i greh. Biblija nam kaže da će u vaskrsenju ustati pravedni, ne kao neke druge osobe, već kao istinski svoji jer „ćemo poznati kao što sam poznati” (Prva Korinćanima poslanica 13, 12). Ustaćemo ne da bismo se suočili sa smrću ponovo, već radi savršenog večnog života. I taj život neće biti ispunjen bolom jer će Bog „otrti svaku suzu od očiju njihovih. I smrti neće više biti, ni plača, ni vike, ni bolesti neće biti više; jer prvo prođe”. (Otkrivenje Jovanovo 21, 4) Kakav će vaskrsnuti život ustvari biti, Biblija ne kaže. Možda ćemo moći da hodamo po vodi, kao što je Isus to uradio. „I još se ne pokaza šta ćemo biti; nego znamo da kad se pokaže, bićemo kao i On, jer ćemo ga videti kao što jeste.” (Prva saborna poslanica Jovanova 3,2)
Dva paradoksa
Reinkarnacija i vaskrsenje suočavaju nas sa dva paradoksa i jednim dramatičnim izborom. Reinkarnacija se fokusira na kontinuirano ponovno rađanje sa ciljem dosezanja stanja u kojem se vaša duša spaja sa najuzvišenijim duhom. Vaskrsenje, zasnovano na hrišćanskoj veri, stavlja fokus na jednoj i jedinoj smrti i vaskrsenju Isusa, a cilj je da se smrt potpuno zaustavi. Buda je došao da pokaže put prosvetljenja da bismo sebe mogli da oslobodimo života. Isus je došao da bismo mogli imati život, život u izobilju (Jevanđelje po Jovanu 10, 10). Prema Gautama Budi, reinkarnacija znači da postoji sada koje više nikada neće biti. Suprotno tome, Isus kaže: „Ja sam vaskrsenje i život. Koji veruje mene, ako i umre ziveće, i nijedan koji živi i veruje mene neće umreti vavek.” (Jevanđelje po Jovanu 11, 25—26) Izbor je sledeći: ili da tražimo vaskrsenje i živimo u potpunosti ili da verujemo da ćemo biti reinkarnirani i na kraju potpuno pobeći od života. Taj izbor se javlja na bezbroj načina kroz vekove. Kao što je Mojsije rekao deci Izraela: „Svedočim vam danas nebom i zemljom da sam stavio pred vas život i smrt, blagoslov i prokletstvo, zato izaberi život da budeš živ ti i seme tvoje.” (Peta knjiga Mojsijeva 30, 19).
