Izraz „eshatologija“, koji potiče od grčkog prideva ἔσχατος („poslednji“, „zadnji“), postao je deo teološkog rečnika u 17. veku kada je počela njegova upotreba od strane zastupnika protestantske ortodoksije. Tako npr. Johan Gerhard (1582–1637), rani luteranski naučnik, zaključuje svoju dogmatiku sa sekcijom koja nosi naslov De novissimis (lat. „o poslednjima“, „učenja o kraju“). Budući da je akademski jezik toga vremena bio još uvek latinski, izraz „eshatologija“ je postao ustaljen termin tek u doba prosvetiteljstva kada su engleski i nemački jezici postali standardni akademski jezici teologije.[1]

Eshatologija je reč sa mnogo značenja. U suštini ona označava učenje ili doktrinu o „poslednjem vremenu“. Deli (Daley) odlično zapaža da je srž eshatologije „vera u konačna rešenja“.[2] On smatra da je koncept nade suštinski element eshatologije tvrdeći da eshatologija podstiče „nadu ljudi koji veruju da će problem nepotpunosti njihovog sadašnjeg iskustva Boga  biti rešen, njihova sadašnja žeđ za Bogom naćiće ispunjenje, njihova sadašnja potreba za oslobođenjem i spasenjem doživeće ostvarenje“.[3] Eshatologija, dakle, odražava osnovna ubeđenja hrišćana o Bogu, o sudbini sveta i smislu ljudske egzistencije. Usredsređena je na izučavanje Božjih konačnih, smisaonih poteza prema svojim stvorenjima kroz koji njegov stvoreni poredak doživljava obnovljenje i kroz koji će njegovo carstvo doći, a njegova volja biti ostvarena „kako na nebu, tako i na zemlji“ (Mt. 6,10).

Izrazi „poslednja vremena“ i „poslednji dani“ se tradicionalno upotrebljavaju za označavanje završnih događaja ljudske istorije koje vidimo u budućnosti. Ovaj članak će ispitati ulogu ovih izraza u jeziku i misli novozavetnih autora: u kom smislu su novozavetni autori koristili ove i slične izraze? Istovremeno ukazaće i na prirodu koncepta „kraja“ koji su rani hrišćani negovali. Osnovna teza ovog članka je da je pravilno razumevanje prirode koncepta kraja od suštinskog značaja za ispravnu egzegezu i uravnoteženu teološku interpretaciju novozavetnih spisa.

Vaskrsenje naučnog interesovanja za eshatologij

Naučna istraživanja poslednjih stotinak godina ukazala su na činjenicu da se eshatologija ne može svesti samo na neku vrstu epiloga u teologiji. Eshatološki karakter ranog hrišćanstva našao se u centru pažnje naučnog sveta tek u ranom 20. veku zahvaljujući naporima Vajsa (Weiss) i Švajcera (Schweitzer), novozavetnih naučnika čija gledišta su izazvala intenzivnu diskusiju. Kao rezultat, brojni modeli su razvijeni za interpretaciju novozavetne eshatološke misli, pre svega na osnovu razumevanja Isusove poruke.[4] Nešto kasnije, u drugom delu 20. veka Moltman (Moltmann) i Panenberg (Pannenberg) su u svojim uticajnim studijama naglašavali ključni značaj eshatologije za razumevanje novozavetne teologije i hrišćanske vere. Dok je Trelč (Troeltsch) mogao da izjavi početkom 20. veka da je „kancelarija eshatologije … uglavnom zatvorena ovih dana“, Baltazar (Balthasar) je nešto više od pola veka nakon toga sa pravom okarakterisao savremeno interesovanje za eshatologiju rečima: „kancelarija eshatologije je otvorena i radi i prekovremeno“.[5]

Eshatološka poruka Novog zaveta

Jedan od ključnih zaključaka istraživanja eshatologije u proteklih sto godina je da je poruka Novog zaveta kao celine duboko eshatološke prirode. Naime, osnovni način razmišljanja ranih hrišćana bila je definisana razumevanjem istorije kao istorije spasenja, istorije Božjih moćnih dela. Njihovo osnovno ubeđenje – koje se ogleda u ranohrišćanskom propovedanju, bogosluženju i veroispovestima – bilo je da je ispunjenje starozavetnih proročanstava počelo svoje ispunjenje u Isusu Nazarećaninu, Mesiji. U njegovoj službi, smrti i vaskrsenju istorija spasenja doživela je vrhunac i kamen temeljac je postavljen za uspostavljanje Božjeg carstva. Zato, polazna tačka svakog istraživanja novozavetnog koncepta eshatologije treba da bude razumevanje ličnosti i poruke Isusa, koji je „fokus novozavetnog propovedanja, i bez njegovog pravilnog razumevanja ne možemo govoriti ni o pravilnom razumevanju novozavetne kerigme“.[6]

“…krst i vaskrsenje predstavljaju sredstvo odlučujuće pobede nad silama zla.”

Propovedanje Isusa bez sumnnje bilo je eshatološko propovedanje. Iako su Jevanđelja zabeležila i brojne njegove izreke koje nisu eshatološkog karaktera, osnovni kurs Isusove poruke je eshatološki. Njegova ključna poruka bila je da je sudbonosni čas došao i carstvo Božje se približilo njegovom pojavom (Mk. 1,15): stara era je prošlost, u njegovom liku i u njegovoj službi osvanula je nova era. Isusova lečenja i isterivanja demona bili su vidljivi pokazatelji činjenice da je sila Božjeg carstva prisutna i aktivna u ovozemaljskoj realnosti: „Ali, ako ja demone isterujem pomoću Božije sile, onda vam je došlo Božije carstvo“ (Lk. 11,20). Isusove izjave o carstvu otkrivaju njegovo ubeđenje da se u njegovoj ličnosti i službi najavljuje kraj vremena, iako konačan dolazak tog kraja, njegovo sveobuhvatno ispunjenje se očekuje tek u budućnosti.  Rajt (Wright) odlično zapaža da Isusov eshatološki jezik nedvosmisleno daje do znanja da je „vrhunac istorije Izrailja“ stigao u njegovoj službi, što znači ispunjenje starozavetnih eshatoloških iščekivanja. Naime, krst i vaskrsenje predstavljaju sredstvo odlučujuće pobede nad silama zla. Sa Isusom osvanula je zora nove ere slobode, iako je stara era greha i smrti još uvek tu –
tako dve realnosti postoje paralelno i vernik živi u tenziji između ove dva sveta.

Novozavetni autori pisali su ubeđeni da služba Isusa Hrista označava vrhunac istorije spasenja, ispunjenje starozavetnih proročanstava, zato tumačenju jevrejskih spisa pristupali su hristološki i tipološki.[7] Tako Isusa su u svojim spisima predstavili kao karaktera čija služba je imala ne samo spasonosni, već i eshatološki značaj. Izlivanje Svetoga Duha takođe je predstavljen kao ispunjenje starozavetnih eshatoloških iščekivanja. Znak je nove ere karakterisane činjenicom da je Isus Gospodar nad svima koji daje spasenje svakome ko prizove njegovo ime (Dela 2,1-21; Joilo 2,28-32). Larondel (LaRondelle) odlično zaključuje: „Čitav Novi zavet u suštini karakteriše tipološka i eshatološka primena Starog zaveta, motivisana i vođena Svetim Duhom.“[8] Stoga, Novi zavet se može smatrati svedočanstvom o ispunjenju obećanja o dolasku Božjeg carstva u službi Isusa, što je ostvarenje nade Izrailja da će Bog da se radikalno umeša u tok ljudske istorije. Kulman (Cullmann) je svakako u pravu kada službu, žrtvu i vaskrsenje Isusa vidi kao „centar vremena“, čiji spasonosni akt je kao odlučujuće Božje moćno delo redefinisao istoriju.[9] Zbog tog razloga, biblijska eshatologija utemeljena je pre svega na Isusu i fokusirana je na ono što je on učinio, što čini i što će činiti za stvoreni svet koji pripada njemu kao tvorcu.

Eshatološki rečnik Novog zaveta

Budući da je osnovni okvir razmišljanja ranih hrišćana bio definisan konceptom istorije spasenja, nije ni čudo da su na događaje života, smrti i vaskrsenje Isusa gledali kao na početak poslednjeg vremena. Ova činjenica se jasno ogleda u eshatološkom jeziku Novoga zaveta. Bil (Beale) tvrdi da se izraz „poslednji dani“ i njegovi sinonimi pojavljuju oko 27 puta u Novom zavetu i veoma retko se odnose na sam kraj ljudske istorije.[10] Naime, ovi izrazi često opisuju eru koja je odpočela u prvom veku onim što je Isus učinio za ljudski rod. Koreni ovakvog eshatološkog jezika su u identičnom jeziku starozavetnih eshatoloških iščekivanja, iako se u biblijskim tekstovima kako Starog tako i Novog zaveta često govori o „poslednjem vremenu“ ili „poslednjim danima“ bez upotrebe ovih i sličnih izraza. Ključna razlika između starozavetnog i novozavetnog koncepta je u tome da Novi zavet ukazuje na ispunjenje starozavatnih obećanja.

---

Ono što su starozavetni proroci predskazali, našlo je svoje ostvarenje u prvom veku: uspostavljanje Božjeg carstva je pokrenuto u Hristu i trajaće sve do konačnog ostvarenja novog stvaranje koje će se odigrati nakon iskorenjivanja greha (Otk. 21–22).

---

Brojni tekstovi služe kao pokazatelji da u spisima novozavetnih autora „poslednji dani“ se ne odnose prvenstveno na eshatološke događaje budućnosti, već označavaju vremenski period koji obuhvata čitavu hrišćansku eru. Izraz „poslednji dani“ se prvi put pojavljuje u Delima 2:17 (ἐν ταῖς ἐσχάταις ἡμέραις), u tekstu u kojem Petar tumači iskustvo dara jezika na Pedesetnici kao početak ispunjenja Joilovog proročanstva za poslednje vreme: „Ovi ljudi nisu pijani … Nego, ovo je ono o čemu je govorio prorok Joil: U poslednje dane, kaže Bog, izliću svoga Duha na sve ljude…“ U 1. Korinćanima 10,11, na kraju sekcije u kojoj se Pavle tipološki osvrće na događaje izlaska (10,1-11), Korinćanima se daju saveti po pitanju praktičnog hrišćanstva sa napomenom da „su stigla poslednja vremena“ (τὰ τέλη τῶν αἰώνων). U Galatima 4,4 Pavle govori o „punini vremena” (τὸ πλήρωμα τοῦ χρόνου) koja se odnosi na vreme Hristovog rođenja, dok u Efescima 1,7-10 „punina vremena” (τοῦ πληρώματος τῶν καιρῶν) označava vreme kada je Hristos započeo svoju vladavinu na zemlji kao rezultat svog vaskrsenja.[11] Upotreba izraza “punina vremena” otkriva sa jedne strane da je osnovni okvir Pavlovog razmišljanja definisan konceptom istorije spasenja. U isto vreme ukazuje na Boga koji kao suvereni Gospodar prostora i vremena nadzire razvoj ljudske istorije imajući plan za svoj stvoreni svet. Stoga, “punina vremena” označava vrhunac ljudskog vremena, dolazak eshatološkog kraja u Hristu u kome Božje namere doživljavaju ostvarenje. U 1. Timotiju 4,1 izraz “poslednja vremena” (ὑστέροις καιροῖς) se odnosi na otpad u crkvi, dok u 2. Timotiju 3,1 “poslednji dani” (ἐν ἐσχάταις ἡμέραις) je vezan za problem prevare. Ni u jednom od ova dva teksta se eshatološki jezik ne primenjuje na daleku budućnost, već na vreme rane crkve, na prvi vek – u samim poslanicama nalazimo obilje dokaza o prisustvu lažnog učenja i odpada.[12] U Jevrejima 1,2 tvrdi Isusova ovozemaljska služba veže se za dolazak „poslednjih dana” (ἐσχάτου τῶν ἡμερῶν) kada je Bog progovorio čovečanstvu i na odlučan način delovao u ljudskoj istoriji kroz Sina, dok u Jevrejima 9,26 se slično tome tvrdi da se on „sada, na kraju vekova, pojavio jednom zauvek, da svojom žrtvom ukloni greh” (ἐπὶ συντελείᾳ τῶν αἰώνων). Sličan način razmišljanja susrećemo i u spisima Petra, Jovana i Jude koji tvrde da je poslednje vreme otpočelo službom i žrtvom Isusa.[13]

Zaključak

Ovaj članak je ukazao na činjenicu da su novozavetni autori verovali da su „poslednji dani” otpočeli u njihovo vreme, Isusovim spasonosnim delom. Božje carstvo je već došlo u Isusu, ali ono još nije tu u konačnoj potpunosti.

---

 Živeti u „poslednjim danima” znači živeti između krsta i drugog Hristovog dolaska.

---

To je vreme kada je odlučujuća pobeda nad zlom već izvojevana i čeka se upotpunjenje te pobede drugim Hristovim dolaskom i novim stvaranjem. U svetlu ovih činjenica potrebna je, dakle, korekcija našeg često uobičajenog stava da su „poslednji dani” vreme velike nevolje na kraju ljudske istorije.

Živeti u poslednjim danima podrazumeva odgovornost. To je era Svetoga Duha kada Bog svoju vladavinu nastoji da proširi u ljudskim srcima po čitavom svetu u saradnji sa ljudskim sredstvima kao prenosiocima te dobre vesti. U tom naporu crkva je pozvana da sledi vođstvo Božje ruke verujući da tenzija između dve ere („već, ali ne još”) će usko biti razrešena novim moćnim Božjim delom kada „će doći Onaj koji dolazi, neće zakasniti” (Jevr. 10,37).

Izvori:

[1] Videti sledeće sveobuhvatno istraživanje: Sigurd Hjelde, Das Eschaton und die Eschata: Eine Studie über Sprachgebrauch und Sprachverwirrung in protestantischer Theologie von der Orthodoxie bis zur Gegenwart (Munich: Kaiser, 1987), 35-37.
[2] Brian E. Daley, The Hope of the Early Church: The Handbook of Patristic Eschatology (Cambridge: Cambridge University Press, 1991), 1.x
[3] Daley, Hope, 1.
[4] Za različite eshatološke modele, kao i njihovu kritičku evaluaciju, videti A.L. Moore, The Parousia in the New Testament (NovTSup, 13; Leiden: Brill, 1966).
[5] Citirano u Markus Mühling, T&T Clark Handbook of Christian Eschatology (trans. J. Adams-Massmann and D.A. Gillard; London: Bloomsbury T&T Clark, 2015), 14.
[6] Hans Schwarz, Eschatology (Grand Rapids, MI: Eerdmans, 2000), 68.
[7] Frič (Fritsch) definiše na sledeći način razliku između proročanstava i tipologije: „Tipologija se razlikuje od proročanstava u najužem smislu reči jedino po pitanju načina proricanja. Proricanja se u proročanstvima događa pomoću reči, dok tipologija proriče posredstvom institucija, dela i ličnosti“ (citirano u Hans K. LaRondelle, Israel of God in Prophecy: Principles of Prophetic Interpretation (Berrien Springs, MI: Andrews University Press, 1983), 54.
[8] LaRondelle, Israel of God, 38.
[9] Oscar Cullmann, Christ and Time: The Primitive Christian Conception of Time and History (trans. Floyd V. Filson; Philadelphia, PA: Westminster, 1950).
[10] Greg K. Beale, “The Eschatological Conception of New Testament Theology”, u ‘The Reader Must Understand’: Eschatology in Bible and Theology, ed. K. E. Brower I M. W. Elliott (Leicester: Apollos, 1997), 11-52(13).
[11] Hristovo ustoličenje opisano je u Otkrivenju 5. Za detaljnu analizu pitanja, videti Ranko Stefanovic, The Background and Meaning of the Sealed Book of Revelation 5 (AUSDDS, 22; Berrien Springs, MI: Andrews University Press, 1996).
[12] 1Tim. 1,3-5, 19-20; 4,7; 5,13-16; 6,20-21; 2Tim. 1,14; 2,16-19, 25-26; 3,2-9.
[13] Za biblijske reference videti, Beale, „Eschatological Conception”, 15-17.

dr Laslo Galus, profesor Novog zaveta
Prenešeno sa: teofil.info