Prava “tradicija” nasuprot statusu quo

Godina je 1885. Tridesetpetogodišnji adventista proučava neke od stavova Adventističke crkve. On misli da je na tragu nečemu. Radi se o zanemarljivoj stvari, ali problem je što se njegovi zaključci ne slažu sa onim što crkva uči već decenijama. On to još uvek ne shvata, ali uskoro će zaljuljati brod i izazvati mučninu kod nekih ljudi. Njegovo ime je Alonso Trevijer Džons, poznatiji kao A. T. Džons.

A.T. Džons

Samo godinu dana pre, delegati sa Generalne Konferencije održane 1884. godine su ga angažovali da započne istraživački projekat kojim bi potkrepio Adventističku interpretaciju proročanstava sa preciznim istorijskim dokazima. Veći deo interpretacije je bio potkrepljen osim jedne sitne tačke. Na osnovu dokaza koji su mu bili na raspolaganju, Džons je zaključio da postoji greška u tipično adventističkoj interpretaciji deset rogova, tj. carstava, iz Danila 7. Dok su Adventisti tvrdili da su jedno od deset carstava Huni, Džons je zaključio da se Alemani bolje uklapaju u proročanstvo. Mala ispravka – pomislili biste. Ne baš.

Glavni zastupnik uobičajenog pogleda je bio Urija Smit, koji je takođe bio autoritet u crkvi po pitanjima interpretiranja proročanstava, kao i autor naširoko cenjene knjige, Danilo i Otkrivenje. U maju 1885. godine, Džons je pisao Smitu: „Dao sam sve od sebe da dođe do slaganja, ali sa autoritetima koje imam, ne mogu da uklopim to… Ne želim da se ne slažem sa tobom, ako to može da se spreči… Ako imaš dokaze koje ja nemam, molim te, dopusti da ih iskoritim.”[1]

Uprkos apelima za otvoren i prijateljski dijalog, Smit nije želeo da sarađuje. Nakon daljih, neuvaženih apela, Džons je nastavio sa svojim istraživanjem, koje je objavio u Znacima vremena. U novembru 1886-te, Smit je progovorio, i nije bio srećan. Neslaganje ga je iritiralo: Zašto bi adventisti sada menjali svoj stav kada se on kao takav propoveda u „poslednjih četrdeset godina” pitao se on? Prihvatanje Džonsovog predloga bi diskreditovalo crkvu zato što bi „hiljade ljudi primetili promenu” i posumnjali bi da su adventisti pogrešili i u vezi drugih stavova.[2] Drugim rečima, šta će svet da misli ako adventisti priznaju grešku u njihovom pogledu (na to pitanje). Za Smita, napuštanje uobičajenog pogleda je bio preopasan rizik, bez obzira na dokaze.

Urija Smit

Džons je nastavljao da se zalaže, kroz još pisama, da mu Smit pošalje izvore koji su podržavali tradicionalni stav. „Obećavam ti da da ću izdati to u Znacima čim budem mogao, i uz to ću objaviti povlačenje onog što sam štampao… Ništa me ne bi zadovoljilo više od toga da to objavim u Znacima.”[5]

Ali, bilo je bezuspešno. Šizma između dva čoveka će dogurati sve do Generalne Konferencije 1888. godine u Mineapolisu, kada će predsednik G. I. Batler u savezu sa Urijom Smit, dati oduška svojoj frustraciji ističući da Džons narušava „dugo utvrđenu veru naših ljudi koja je uspostavljenu pre četrdeset godina.”[6] Napeta debata se završila bez rezultata. Ironično, crkva je na kraju usvojila Džonsovu poziciju.

Dakle, koji od ova dva čoveka – Smit ili Džons – je bio pravi šampion adventističke tradicije? Za mnoge čitaoce čini se da je to Urija Smit. Ali da li je zaista tako? Jedan od ovih ljudi je lobirao za važnost pevanja iste pesme koja je pevana već četrdeset godina; drugi je zastupao važnost pažljivog i odgovornog istraživanja koje bi podržalo pozicije crkve sa činjenicama. Potkrepljivanje verovanja čvrstim dokazima i smislom je daleko veća adventistička tradicija od „tradicije” na koju se Smit pozivao.

A. T. Džons se pozivao na ideal koji je sam temelj na kom je adventizam sagrađen. On je stajao na ramenima džinova, pionira koji su ležali u grobovima – ljudi kao što su Džozef Bejts, Dž. N. Endrus i Džejms Vajt. Džons je imitirao pravi tradicionalni adventizam – živu veru mrtvih. To je bila živahna vera sa vizijom i otvorenošću prilagođavanju, finom podešavanju i ispravljanju miskoncepcija u crkvi.

Smit je sa druge strane predstavljao adventistički tradicionalizam – mrtvu veru živih. „Mrtvu” u tom smislu što je bila statična, otporna na rast i promenu. Kada je motivisano svedočanstvom Pisma i zdravim rasuđivanjem, menjanje verovanja koje smo držali dugo godina je zaprovo stvar koja priliči advetizmu. Uspostavljanje statusa quo je neadventistički pristup.

Problem nije bio što je Urija Smit bio previše tradicionalan, problem je što nije bio tradicionalan dovoljno. Njegova verzija „tradicionalnog” nije išla dovoljno duboko do čvrstog adventističkog temelja.

Da li je moguće da smo skloni opiranju promena i nalaženju sigurnosti u statusu quo? Da li je moguće da smo predisponirani da jednostavno nastavljamo da radimo ono što smo oduvek radili bez pažljivog samopreispitivanja?

Hajde da premotamo još jednom…

Slabost apologetike

Godina je 1884. Dvadesetdevetogodišnji adventista je u svom proučavanju zadivljen dimenzijama Jevanđenja otkrivenim u poslanici Galatima. On se bori da opravda nedostatak probuđenja u adventističkoj crkvi. On misli da je na tragu nečemu ali ima problem u tome što se njegovi zaključci ne slažu sa onim što crkva uči već decenijama. On još uvek to ne shvata ali uskoro će pokrenuti debatu koja će izazvati zemljotres. Njegovo ime je Elet Džozef Vagoner, poznatiji kao E. Dž. Vagoner.

E. Dž. Vagoner

Po obrazovanju doktor, Vagoner je pripadao drugoj generaciji adventista, koji je, dok je jednog tmurnog popodneva sedeo na sastanku ispod šatora, doživeo duboko iskustvo obraćenja. Opisao ga je sledećim rečima: „Video sam Hrista raspetog za mene, i po prvi put u životu otkrila mi se činjenica da me Bog voli, i da je Hristos predao sebe za mene lično. Sve je to bilo zbog mene.” To snažno dirljivo iskustvo je oblikovalo njegov pristup Bibliji i njegovoj viziji za crkvu.

U Galatima 3, Vagoner je, zajedno sa Džonsom, otkrio da zakon za kojeg Pavle kaže da nam „bi čuvar do Hrista” predstavlja deset zapovesti, a ne samo ceremonijalni zakon kao što su to adventisti naučavali oko trideset godina. Vagonerovi zaključci, zapravo, nisu novi. Interpretacija koju je on zastupao su takođe zastupali i ključni adventistički lideri – kao što su Džosef Bejts, Džejms Vajt, Dž. N. Endrus – u 1850-ima. Ali crkva je promenila svoj stav reagujući na protestantske dispenzacionaliste koji su, koristeći Galatima 3 kao njihov dokazni tekst, tvrdili da je zakon ukinut Hristovom žrtvom. Osećajući pretnju po neka od osnovnih crkvenih načela, adventisti su reagovali identifikujući zakon u Galatima kao ceremonijalni zakon, štiteći tako deset zapovesti.

Kada su Džons i Vagoner počeli da uče i pišu o odnosu između zakona i Jevanđelja, i o pravednosti verom, uzrujali su pojedine adventiste. Urija Smit i Dž. I. Batler su bili vođe onih koji su bili njihovi protivnici. Tvrdili su da su stavovi Džonsa i Vagonera opasni; da su njihova učenja pretnja po centralni značaj zakona i subote. Ako bi spoljašnji svet čuo za promenjene stavove u vezi zakona u Galatima, crkva bi izgubila kredibilitet pred svetom.

To je bio pogrešan odgovor za čoveka kao što je bio Vagoner, koji je uviđao potpuniju jasnoću i uzvišenu ulogu Jevanđelja u adventističkom sistemu istina. Podsticao je svoje čitaoce da razumeju da je njegovo učenje o zakonu u Galatima, daleko od potkopavanja važnosti deset zapovesti, i da zapravo ono naglašava „odbranu savršene veličanstvenosti zakona, pokazuje njegovu večnost, i prelepu harmoniju između zakona i Jevanđelja.”[7]

Vagoner je mogao da oseti nedostatak naglaska na Jevanđelju u crkvi, u vreme kada se o veri Isusovoj, kako je to Elen Vajt istakla, „govori, ali se ne razume”. Bilo je to vreme kada su Adventisti sedmog dana trubeli o deset zapovesti, ali ne i o tome da „zakon i Jevanđelje idu ruku pod ruku”.[8]

Ipak, nisu svi tako videli stvari. To je bilo previše za Smita i Batlera koji su prikupljali trupe i uznemirenu staru gardu da se usprotive ovim mladim konjanicima. Neko je mogao da posumnja da Džons i Vagoner uopšte nisu pravi adventisti, prosuđujući prema optužbama i kriticizmu koji su gomilani protiv njih. Ipak, protivljenje njihovoj poruci se u velikoj meri desilo zbog straha koji se pojavio. Na njih su gledali kao na pretnju tradicionalnom adventizmu.

Elen Vajt je, sa druge strane, verovala da ovi mladi ljudi udišu nov život u adventizam. Što se tiče opozicije, objasnila je da su uskogrudi ljudi „odlučili da je uklanjanje ‘starih međaša’ opasna greška, čak iako se nije odmicalo ni stopalo od starih međaša, već su oni imali iskrivljene ideje onog što su bili stari međaši… Sva ova kuknjava o menjanju starih međaša je u celosti imaginarna.”[9]

U sred ove napetosti, Vagoner je odgovorio na zabrinutost opozije oko promena pozicija: „Znam da ćete reći da će modifikovanje pozicije, tako važne kao što je ova, biti ponižavajuće u susretu sa našim neprijateljima… Ali ja ne vidim ništa ponižavajuće u celoj stvari. Ako bi naš narod trebao danas, kao telo… da promeni svoj pogled na ovu stvar, to bi jednostavno bilo priznanje da su bolje informisani nego što su bili juče. To bi jednostavno bio korak napred, što nikada nije ponižavajuće osim onima kojima ponošenje svojim stavovima ne dozvoljava da priznaju da mogu pogrešiti.”[10] Spremnost da se prizna da svari danas vidimo jasnije nego juče? Zvuči prilično opasno. Poniznost u svojim stavovima kojom možemo priznati da smo pogrešili? Zvuči prilično rizično.

Vagoner je insistirao na tome da njegova učenja o zakonu i Jevanđelju nisu „nova ideja”. „To nije nova doktrina”, već je zapravo „savršeno u harmoniji sa temeljnim principima istine koje je držao” naš narod.[11] Drugim rečima ovo je tradicionalni adventizam! Ovo je ta stara škola adventizma usidrena u večnom Jevanđelju, čiji je centar u veri Isusovoj.

Šta se onda dešavalo u glavama Smita i Batlera? Šta nije bilo uredu sa ovim ljudima? Realnost koja trezni je ta, da ukoliko bismo dovoljno blizu pogledali, videli bismo njihov odraz u ogledalu. Ova dva scenarija sa Džonsom i Vagonerom su samo primeri koji oslikavaju veći izazov sa kojim se crkva suočava. Da li je moguće da su adventisti skloni tome da zauzimaju određene stavove iz apologetske pozicije? Može li takva pozicija da, iako sa dobrom namerom, ipak pomrači predstavljanje Jevanđelja od strane crkve i da omete njenu sposobnost da progresivno razmišlja? Može li ovakva vrsta uskogrude paranoje da izazove da mislimo da branimo tradicionalni adventizam, a da se zapravo opiremo kretanju Duha? O da, i samo usput… nekoliko godina kasnije Elen Vajt je zvonila na sva zvona da se zakon u Galatima poslanici odnosi „i na ceremonijalni i na moralni kod deset zapovesti,” ali je Pavle „posebno mislio na moralni zakon”. Izgleda da su ona dvojica problematičnih ipak bili na tragu nečemu.[12]

Koliko tradicionalan si ti?

Nemojte biti nasamareni da pomislite da se odmarate, bezbedni, iz subote u subotu, u udobnom zagrljaju tradicionalnog adventizma. Ako vam je previše udobno – ako niste izazvali vaš uobičajeni skup pretpostavki o Bogu, Bibliji i crkvi – onda nema ničeg tradicionalnog u vašem adventizmu.

Zbog čega? Zato što je pravi tradicionalni adventizam onaj koji je na ivici, onaj koji je otvorenog uma, njega karakteriše napredno i progresivno razmišljanje. I da, upravo sam upotrebio tu reč na „p”. Pre nego što neko postane nervozan, mislim to u onom smislu u kom je Elen Vajt mislila kada je rekla da je Biblija „progresivna knjiga,” koja ohrabruje napredak u duhovom rastu i razumevanju.[13] U pravom tradicionalnom adventizmu, promena vođena Duhom je dobrodošla.

Odsustvo ovih kvaliteta može značiti da ono što je deo vašeg iskustva, nije tradicionalni adventizam, već zapravo, zastareli tradicionalizam.

Samozadovoljstvo – bilo ono generacijsko, kulturološko, ideološko itd. – neće dočekati svetlost dana kada mu se suprotstave sveži, oživljavajući zraci Troanđeoske poruke.

Hajde da svi težimo ka pravom tradicionalnom adventizmu. Hajde da usvojimo želju da izazivamo status quo; otvorenost da saznamo gde možemo da se menjamo i kako da rastemo. Hajde da svi savladamo tendenciju da zauzimamo odbrambene i ishitrene stavove, i da ohrabrujemo proaktivni mentalitet.

Hajde da svi budemo utemeljeni u „večnom jevanđelju” (Otkrivenje 14, 6) i da se susretnemo sa Troanđeoskom vešću na nove načine, dozvoljavajući Duhu da podstakne našu kreativnost da se susretne sa zahtevima našeg vremena. Hajde da oponašamo takvu vrstu adventizma koja nas gura napred ka progresivnim vizijama o tome šta bi crkva mogla da bude u ovom svetu.

Autor članka: Džefri Rozario (Jeffrey Rosario), Decembar 16, 2016.

Prevod: Filip Stojanović.

Izvori:

[1] A. T. Jones to Uriah Smith, May 18, 1885.
[2] Uriah Smith to A. T. Jones, November 8, 1886.
[3] A. T. Jones to Uriah Smith, December 3, 1886.
[4] Ibid.
[5] A.T. Jones to Uriah Smith, December 27, 1886.
[6] G.I. Butler to Ellen G. White, October 1, 1888.
[7] Signs of the Times, September 2, 1886, 534.
[8] Ellen G. White,Selected Messages, vol. 3, 172.
[9] Ellen G. White,1888 Materials, 518.
[10] E.J. Waggoner,The Gospel in Galatians, 53.
[11] Ibid.
[12] Ellen G. White, Ms. 87, 1900; Ellen G. White to Uriah Smith, June 6, 1896
[13] Ellen G. White, 1888 Materials, 259.

Prenešeno sa: teofil.info