Veoma je zanimljivo da se jedno od najjasnijih, najizričitijih i najjezgorvitijih tumačenja jevanđelja čak i ne nalazi u Novom zavetu nego u Starom, u Knjizi proroka Isaije, pedeset trećem poglavlju. Ma koliko bilo snažno proročanstvo koje ukazuje na Isusovo mesijanstvo, prava snaga Isije 53 leži u jasnom objašnjenju Hristovog pomirenja koje On u svojstvu Zamenika vrši za grešnike, kao i u temeljnom teološkiom opisu o tome šta se desilo na krstu, ravno pet vekova pre no što je Isus bio razapet. Isaija kaže: »A on bolesti naše nosi i nemoći naše uze na se… On bi ranjen za naše prestupe i izbijen za naša bezakonja; kar beše na njemu našega mira radi… I Gospod pusti na nj bezakonje svih nas… Za prestupe naroda mojega bi ranjen… Kad položi dušu svoju u prinos za greh… Pravedni sluga moj opravdaće mnoge svojim poznanjem i sam će nositi bezakonja njihova… I sam nosi grehe mnogih.«

Svaka od tih rečenica, nanizanih u stihovima 4-12 pedeset trećeg poglavlja, opisuje ovaj ili onaj vid Mesijine smrti umesto nas. Nigde, čak ni kod Pavla, ne postoji tako jaka usmerenost ka samo jednom cilju, to Šokiran Isaijom 53 To me je iznenadilo. Nikada ranije nisam primetio taj naglasak jest bavljenje samo Hristovim delom kao Zamenika i Pomiritelja. Ko čezne za sigurnošću, razumevanjem načina na koji je izdejstvovano spasenje i jasnom slikom onoga što je Hristos učinio za nas sve to može naći ovde, stotinama stranica i hiljadama stihova pre hrišćanske ere.

Za početak, u stihu 6: »Svi mi kao ovce zađosmo, svaki nas se okrenu svojim putem, i Gospod pusti na nj bezakonje svih nas«, Isaija u dva široka poteza daje univerzalni problem ljudskog roda, greh – i univerzalno rešenje (krst) koje će u potpunosti ukloniti greh.

Pavle, vekovima posle Isaije, objašnjava istu temu: »Jer kad za greh jednoga carova smrt kroz jednoga, koliko će većma oni koji primaju izobilje blagodati i dar pravde u životu carovati kroz jednoga Isusa Hrista« (Rimljanima 5,17).

Šesti stih iznosi veliki paradoks hrišćanstva: nevini koji strada umesto krivca. Premda Isaija 53 samo nagoveštava bezgrešnost Spasitelja (»jer ne učini nepravde niti se nađe prevara u ustima njegovim« /9. stih/), elemenat zamene u onome što Mu se dogodilo prožima celo poglavlje. Reč u 6. stihu »pusti« na Nj dolazi od jevrejskog korena koji znači »sresti, stići«. U tom specifičnom tekstu, reč se javlja u hiphil, kozativnom obliku, što znači: stih kaže da, mada smo svi sagrešili, Gospod je učinio da taj greh /to jest, »bezakonja svih nas«) »susretnu, stignu« Isusa. Ukratko, Gospod je učinio da naši gresi budu položeni na Njega.

Isaija ponavlja tu ključnu temu iz još jedne perspektive, ovoga puta u 12, stihu: »I on /sluga koji strada/ nosi grehe mnogih«. Glagol preveden kao »nosi«, od jevrejskog nasa, javlja se više od 600 puta u Svetom pismu, obično u značenju »podignuti«, »podnositi«, »nositi«.

No, dosta je zanimljivo da je, posle greha u vezi sa zlatnim teletom, Mojsije – posredujući za Izrailj pred Gospodom – uzviknuo: »Ali oprosti im greh; ako li nećeš, izbriši me iz knjige tvoje koju si napisao« (2. Mojsijeva 32,32). Reč »oprostiti« takođe potiče od nasa, »podnositi«, »nositi«. Tako da bi se stih mogao i ovako prevesti: »Ali ponesi njihov greh; ako li nećeš, izbriši me iz knjige tvoje koju si napisao.«

Mojsije je tražio od samog Boga da ponese grehe svog naroda? Tačno tako! A Gospod je, vekovima kasnije, odgovorio na taj zahtev: Isus – sam Gospod – poneo je te grehe na krst, baš kao što je to opisao Isaija. U stvari kad Petar piše: »Koji / Hristos/ grehe naše sam iznese na telu svojemu na drvo, da za grehe umremo, i za pravdu živimo; kojega se ranom isceliste« (1. Petrova 2,24), on koristi iste pojmove i slike upotrebljene u Isaiji 53.

I drugi stihovi sadrže istu misao, naime misao o Bogu koji nosi greh da bi mogao da oprosti grešnicima.

»Jer prolazeći Gospod ispred njega vikaše: Gospod, Gospod, Bog milostiv, žalostiv, spor na gnev i obilan milosrđem i istinom, koji čuva milost tisućama, prašta bezakonja i nepravde i grehe« (2. Mojsijeva 34,6.7). »Koji prašta nepravde« moglo bi se sasvim lako prevesti i kao »koji nosi nepravde« (od nasa). Jov, usred lomova tragedije, obraća se Gospodu rečima:

»Zašto mi ne oprostiš greh moj i ne ukloniš moje bezakonje? Jer ću sad leći u prah« (Jov 7,21).

Taj koncept – da neko drugi nosi grehe umesto krivca (poznat kao pomirenje zahvaljujući zameni) – naučavan je u službi zemaljske svetinje. U Trećoj Mojsijevoj 10, na primer, Mojsije kaže svešteniku: »Zašto ne jedoste žrtve za greh na svetom mestu? Svetinja je nad svetinjama i dade vam je Gospod da nosite greh svega zbora, da bi se očistili od greha pred Gospodom« (17. stih).

Nije dakle čudo što Isaija 53. poglavlje – tako bremenito teologijom o zameni – odražava jezik službe u zemaljskoj svetinji. Deseti stih: »Kad položi dušu svoju /svoj život/ u prinos za greh«, ima smisla jedino u kontekstu svetinje, gde su nevina stvorenja (jarci, telad, bikovi, itd.) bivala zaklana kao sredstvo »pomirenja« (vidi 3. Mojsijeva 5,19; 7,5), pa bi se stih mogao prevesti ovako: »Kad svoju dušu učini žrtvom za greh.« Ma kako da je prevedena, poruka je jasna: Sluga koji strada plaća svojim životom grehe krivaca.

Toliko je fundamentalna ova ideja, o Isusu koji umire za naše grehe da je ponovljena, doduše u drugačijem obliku, u 8. stihu: »Od teskobe i od suda uze se, a rod njegov ko će iskazat? Jer se istrže iz zemlje živih i za prestupe naroda mojega bi ranjen.«

Dok se veći deo poglavlja bavi Hristovim patnjama i smrću u širokom, univerzalnom smislu onoga što je On ostvario svojim postupcima, stihovi 7-9 posebno govore o fizičkim događanjima vezanim za Njegovu smrt: On nije otvorio usta, bio je bačen u tamnicu, s bogatima je bio u smrti, itd. Ipak, čak i usred tih detalja Isaija naglašava ono najbitnije: narod je zgrešio, a On, Sluga koji strada, bio je kažnjen umesto njih.

U 4. stihu: »A on bolesti naše nosi i nemoći naše uze na se«, Hristovo stradanje umesto grešnika ponavlja se u drugačijem obliku. Reč za »nosi« je nasa, dok »uze na se« dolazi od jevrejskog korena upotrebljenog u kontekstu teškog rada, nošenja tereta. U tekstu: »A Jerovoam bijaše krepak i hrabar; zato videći Solomun mladića da nastaje za poslom postavi ga nad svim dancima /u engl. prev. stoji »prinudan rad«/ doma Josifova« (1. Carevima 11,28), izraz »prinudan rad« potiče od iste reči koja je u Isaiji 53,4 prevedena kao »nosi«.

Takođe fascinira što su u prethodnom stihu, gde je Isus opisan kao »odbačen između ljudi, bolnik i vičan bolestima«, imenice kojima se opisuju njegova stradanja iste kao u sledećem stihu gde se kaže šta je Isus nosio radi nas. Prema tome, On je bio bolnik i vičan bolestima zato što je uzeo na sebe naše patnje. »A u veče«, piše Matej, »dovedoše k njemu besnih mnogo, i izgna duhove rečju, i sve bolesnike isceli: da se zbude što je kazao Isaija prorok govoreći: on nemoći naše uze i bolesti ponese« (Matej 8,16.17).

Svojim delima izlečenja, Isus je u malom već bio otpočeo delo koje će imati svoj vrhunac na krstu, gde se On tako potpuno poistovetio sa grehom i svim bolima i krivicom koju greh donosi (Bog Ga je učinio »grehom nas radi« , 2. Korinćanima 5,21) tako da će On umreti drugom smrću, konačnom i potpuno legalnom kaznom za greh – da mi ne bismo morali umreti.

Otuda Isaija piše: »Ali on bi ranjen za naše prestupe, izbijen za naša bezakonja; kar beše na njemu našega mira radi« (5. stih). Reč upotrebljena za »ranjen« znači »obesvećen«; reč za »izbijen« znači »zdrobljen, skrhan«; a još jedan prevod poslednje rečenice mogao bi da glasi: »On je dobio kaznu koja nas je učinila zdravim«. I opet, Isus je nosio grehe, stradao zbog naših prestupa i nepravdi, i zahvaljujući toj zameni nama je oprošteno, proglašeni smo vrednim i čak opravdani pred Bogom.

Tako je stih koji daje najbolji teološki rezime ovog poglavlja zapravo jedanaesti: »Pravedni sluga moj opravdaće mnoge svojim poznanjem i sam će nositi bezakonja njihova«. Ti »mnogi« koji prihvate Hrista bivaju opravdani zato što je Hristos, Pravedni Sluga, poneo »njihove nepravde«.

Ono što fascinira u vezi sa jevanđeljskom teologijom 53. poglavlja Isaijine knjige jeste njena jednostrana zaokupljenost samo opravdanjem. Kada bi neko danas trebalo da propoveda tako nešto jednostrano, bio bi teološki sumnjiv. Isaija se ovde ne dotiče posvećenja, ćutke prelazi preko obnovljenja i preporođenja, niti pominje bilo šta o novorođenju ili novom životu u Hristu. Njegova teologija bavi se samo problemom zamene, legalnim aspektom Hristovog dela – ničim drugim.

Zašto? Odgovor najverovatnije proističe iz teološke razlike između opravdanja i posvećenja. Mada ono što je Hristos učinio za nas jednom i za svagda na krstu (opravdanje) ostaje iskustveno neodvojivo od onoga što On čini u nama (posvećenje), ono što je On učinio »za nas« i ono što On čini »u nama« i dalje su dva različita vida jevanđelja koja u teološkom smislu valja razlikovati. Njegova uloga Zamenika, tako jasno opisana u Isaiji 53, obrazuje polaznu tačku našeg iskustva sa Hristom, a odatle, na temelju ličnog prihvatanja da je Isus »poneo naše grehe«, mi stičemo iskustvo novorođenja koje vodi do preporođenja i obnove u Hristu. Ipak, novorođenje i novi život nisu ono što nas spasava; oni su pre nešto što se dešava nakon što smo spaseni. Isaija, u 53. poglavlju, naglašava samo sredstvo spasenja, a ne i iskustvo.

U svojoj knjizi Deca obećanja napisao sam da je novorođenje iskustvo (nasuprot legalnom aktu) opravdanja verom. Kad prihvatimo ono što je Hristos učinio za nas, mi idemo od osude ka prihvatanju, od otuđenja ka pomirenju – i te legalne transformacije, sve zasnovane na Hristovoj smrti, vode ka iskustvu novorođenja. »Kad nas Bog više ne osuđuje«, napisao sam, »naš život se menja, i ta promena – ma koliko lična, jedinstvena i subjektivna – počinje sa novorođenjem.«

I ako nas Isaija 53 uopšte nečemu uči, onda je to da više nismo suočeni sa osudom koju zaslužujemo zbog naših greha, zato što se »Pravedni Sluga moj«, Isus Hristos, suočio sa tom osudom umesto nas na krstu, gde je svoju dušu žrtvovao zbog greha.«

Ova istina je obrazovala temelj onoga što moje iskustvo čini tako velikim. Nažalost, ne može svako reći to isto. Ukoliko, međutim, vi ovo pročitate – onda i nije odveć kasno.

Kliford Goldstin
………………………………
Photo from: thedailybeast.com