„Moramo moćno da objavimo Hrista svetu!…“  Tako je, sestro! „I da kao Crkva učestvujemo u životu lokalnih zajednica!“ Jašta, brate! „Treba i da se prikažemo u dobrom svetlu, i da se bolje reklamiramo; više će nas poštovati i slušati!“ Hm, izvinite, ali kod ovog već nisam siguran. Takav razvoj događaja bi nam nesumnjivo prijao, ali nisam siguran da to baš tako ide. Zašto? Zato što mi se čini da sama Biblija otkriva da onaj jedini savršeni Božji Sluga u istoriji nije bio mnogo zainteresovan za to kakva će biti slika o Njemu u javnosti. A, drugo, nije tajna da Ga je većina čašćavala ravnodušnošću ili nerazumevanjem ili ponižavanjem, ili svim ovim zajedno.

Slika o nama u javnosti

Da se razumemo, savremeni gurui za odnose sa javnošću ponavljaju istu mantru: ne možeš da računaš na uspeh u ikakvom javnom poslu ako nemaš dobar odnos sa javnošću. Crkva se danas preispituje ne važi li to i za propovedanje evanđelja. „Zar ne bi bilo zgodno da se kao Crkva potrudimo da izgradimo dobru sliku o sebi u javnosti? Da je gradimo isticanjem svega korisnog što radimo za ovaj svet (i, naravno, izbegavanjem da govorimo o mestimičnim podbačajima, verovatno slično onom kako o sebi govore političari i korporacije). Tada ćemo s pravom računati da će nas poštovati i slušati naše propovedi!“

Zaista ovo želimo? Da se bavimo samo-reklamiranjem i unajmljivanjem konsultanata koje će da poliraju naš pablik imidž, sliku koju javnost ima o nama? I još da očekujemo da će to da ljude učini prijemčivijim za evanđelje?

Nešto je naopako u ovakvom razmišljanju.

Bitno mi je da podvučem o čemu ne govorim na ovom mestu i šta nipošto ne dovodim u pitanje. Prvo, loše mišljenje koje javnost ima o Crkvi često jeste samo simptom bolesti koja se zove nenačelan hrišćanski život ili, samoizolovanost i nezainteresovanost za život sveta. Ovim svakako treba da se pozabavimo ne bismo li ga uklonili. Crkva tek treba da se u punoj meri osvesti i shvati da je Hristos poziva i na aktivno učešće u svakodnevnom životu zajednice. S druge strane, možda svet jednostavno ne razume ili ne voli to što crkva radi, a crkva i vernici možda rade odličan posao! Treće, naravno da je važno da crkva, koliko je do nje, ima normalne odnose sa javnošću (i to na Hristov način). Četvrto, crkva treba da nastoji da je sekularni zakoni zaštite.

Ako nemam problem sa svim navedenim, sa čim onda imam? Sa razmišljanjem da će naš evanđeoski uspeh i privlačnost biti uvećani kada se Crkva, sluga Gospodnji, bude bavila svojim društvenim statusom. Možda nismo svesni da je ova tema na stolu, ali ona to jeste, naročito dok kao crkva razmišljamo kako da obnovimo oštrinu i delotvornost svoje misije u današnjem (komplikovanom ) svetu evropskog kontinenta. Različite ideje padaju na pamet, a ne ide nam na ruku to što kada dublje analiziramo misiju Crkve sve smo bliži maloj panici. Između ostalih na red dođe i ta ideja da je rešenje u tome da se – dopadnemo društvu. Treba se čuvati takvog razmišljanja. Mene naročito uznemirava pomisao da ovo nije bez veze sa onim što izgleda da ponekad nije do kraja udavljeno u kršteničkom bazenu – glađu za priznanjem i za slavom. Raditi i služiti da bi se mislilo dobro o meni. Koliko je ovo čudno kada se uporedi sa biblijskom slikom Gospodnjeg sluge i njegovim načinom života i delovanja u ovom svetu.

Sluga u Isaiji 53. poglavlju

Kad želimo da razmišljamo o biblijskoj slici Božjeg Sluge, logično je da posetimo Knjigu proroka Isaije. Slika „sluge Gospodnjeg“ se koristi na više mesta u Bibliji. Međutim, u Isaiji je ona višeslojna i možda najzanimljivija. To naročito važi za opis njegovog posla, ali i reakcije onih kojima će služiti. Svakako, ova i ostale teme su u knjizi duboko istorijski kontekstualizovane (zanimljivo, od važnosti su za Izrailj 8. veka pre Hrista ali i Izrailj u 6. veku pre Hrista). Izrailj u ovom periodu ima problem sa svojim identitetom Gospodnjeg sluge. Problem se tiče Izrailjevog ponašanja nedostojnog naziva sluga Gospodnji, kao i njihove potonje razočaranosti kada shvate da su uprskali i malodušnosti da li će ikada ponovo moći da budu „sluga Gospodnji“ po Gospodnoj mer

Izraz „sluga Gospodnji“ se pre 53. poglavlja kod Isaije upotrebljava jedanaest puta. Osim jednom,[1] svaki put se neposredno odnosi na Izrailj ili Jakova.[2] Njime se označava narod Božji koji je trenutno poražen i ponižen, ali koji ostaje Božji izabranik koga će Bog uskoro izbaviti.[3] Pedeset treće poglavlje je u ovom pogledu najzanimljivije. Ovo poglavlje obično tumačimo kao mesijansko, i to činimo s razlogom.[4] Neki bitni detalji (stihovi 4, 6, 10) imaju svoj puni smisao i ispunjenje jedino u nekom kao što je Isus nazvanim Hristos. Međutim, nešto neobično i enigmatično obeležava ovo poglavlje o Sluzi što ukazuje da ga treba čitati na drugačiji način od uobičajenih poglavlja proročke knjige. Već na prvo čitanje ovo poglavlje zvuči drugačije jer je „očišćeno“ od svih ličnih imena, toponima i ostalih odrednica. Nema imena careva, nema „Izrailja“, „Vavilona“, „Jerusalima“, imena drugih naroda, gradova, ličnosti. Ključni akteri su naprosto „on“, „mi“, „oni“ i „ja“.[5] Čitanjem samog poglavlja lako se dolazi do ovakvog utiska.  Jasno je da je „On“ Sluga Gospodnji, ali koje je njegovo ili njeno tačno ime i prezime, to tek valja protumačiti. Slično važi i za ostale zamenice.

Ova namerna neodređenost priziva različite čitaoce da preispituju ko su oni u ovom poglavlju i u ovoj slici. Ovo poglavlje kao da je napisano na način da razni čitaoci mogu da se ogledaju u njemu i upoređuju sebe sa likom Sluge Gospodnjeg.[6] Na ovaj način je ono što 53. poglavlje prikazuje – nazovimo to vizijom 53. poglavlja – otvoreno za različite publike koje treba da pronađu svoje mestu u njoj.[7] I, zaista: kada buduće generacije Jevreja budu pogledale u prikaz ove dramatične scene, pronaći će sebe u njoj, premda će scene proslavljanja u njemu vezivati isključivo za dolazećeg Mesiju. Kada prvi hrišćani budu pogledali ovu scenu u vreme posle Hristovog vaskrsenja, znaće da je On postao konačno ostvarenje te vizije; ona je u stvari njima pomogla da shvate ko je On bio.

A što se tiče čitalaca i njihovog čitanja, zašto bi se svako od njih uvek poistovetio isključivo sa onima koji povređuju Slugu, ili sa onima radi kojih Sluga prolazi kroz sve to? Zašto ne bi svako preispitao mogućnost da je ona ili on pozvan da sam bude sluga ovom svetu?

Crkva kao Gospodnji sluga svetu

Pogledajmo prve hrišćane i njihovo tumačenje ovog poglavlja; mislim na ono što je zabeleženo u Novom zavetu. Hrišćani su znali da je ovo bila Božja vizija i za njih. Na primer, Slugino stradanje i Njegovo nošenje sa tim stradanjem Pavle i Petar hrišćanskoj publici postavljaju kao sudbinu i zadatak koji neminovno čeka i stoji pred crkvom kao slugom Gospodnjim (Filibljanima 2; 1.Pet. 2,21-23). Na temelju Isaijine retorike o narodu Božjem kao o sluzi Gospodnjem, i 53. glavu su razumeli kao sliku sopstvene službe.[8] Na sličan način, ovaj tekst progovara i nama, savremenim hrišćanima. Šta opis službe Sluge i reakcije onih kojima je služio govori crkvi kao sluzi?

Kako će „njega“ koji „njima“ služi, „oni“ doživeti?

Sluga Gospodnji u 53. poglavlju dolazi „njima“ kao njihova jedina nada u izbavljenje; oni pak prolaze pored njega kao kraj propalog raštimovanog muzikanta u Knez Mihajlovoj. „Ništa na očima čega radi bismo ga poželeli.“ On se ne otima dok Ga prebijaju jer time omogućava njihovo spasenje; oni Mu dodaju ćuške i na licu mesta smišljaju pogrdne viceve na Njegov račun. „Prezren beše i odbačen između ljudi … prezren da ga ni za što ne uzimasmo.“ Sluga dere svoj život da bi se koliko-toliko time zakrpila njihova ružna nagost, izliva sve što od života ima na presuvu zemlju da bi je spasio od jalovosti; oni u prolazu, u jadnom i katastrofalno tragičnom neznanju o presudnosti trenutka za njihovu kožu, nakratko zastaju, bace tup „tako-mu-i-treba“ pogled, i požure da stignu na seriju u 5 i prenos u 9. „A on bolesti naše nosi i nemoći naše uze na se, a mi mišljasmo da je ranjen, da ga Bog bije i muči. Dramatičnost i presudnost onog što Sluga, u svom stradnju, radi za „njih“ u oštroj je supronosti sa neshvatljivom i teškom ironijom da „oni“ Sluginu službu ne razumeju i preziru.[9]

Sluga služi Izrailju i svetu, sebe daje za njihov život; većina uzvraća ravnodušnošću, nerazumevanjem, diskreditovanjem, ponižavanjem i uklanjanjem. Tako je bilo sa Slugom, a slično će biti i sa svim Sluginim slugama koji nastavljaju gde je On stao.[10] Ovaj Sluga Gospodnji nema PR službu jer Njemu ne treba slava, a svejedno zna da njom ne bi doprineo svom zadatku. On poziva svoje ovce da krenu za Njim i budu deo Carstva, ali to čini njih radi, ne sebe radi. Njima je to potrebno, a ne Njegovoj sujeti, jer ona nije gladna sledbenika.

Kad ovo zna, ima li smisla da crkva očekuje da će makar u svom najboljem izdanju izmamiti zahvalnost i obraćenje hiljada?

Pavlov odgovor je jasan iako posredan: „U svemu se prikažite kao sluge Božje… slavom i sramotom, zlim glasom i dobrim glasom, kao varalice i istiniti ljudi, kao znani i neznani, kao oni koji umiru – i, eto, živimo, kao kažnjavani – ali ne ubijani, kao ožalošćeni ali uvek radosni, kao siromašni – ali obogaćujemo druge, kao oni koji ništa nemaju – i sve poseduju.“[11] U ovom spisku stradanja (6,4–10), Pavle pojašnjava da njega svet, kome služi kao apostol, vidi drugačije nego što ga Bog vidi. Međutim, za razliku od njegovih protivnika, Pavle nastoji da ostavi utisak jedino na Boga i one koji imaju udela u istoj mudrosti od Boga, a ne na one koji iščezavaju zato što jednostavno ne razumeju.[12]

Izvori:

[1] U 44,26.

[2] Ruku na srce, različiti komentatori različita pominjanja „sluge“ u Isaiji poistovećuju sa prorokom (Isaijom), carom Kirom, Izrailjem, Mesijom. Na ovom mestu ne bavimo se tim pitanjima jer ne utiču neposredno na izvođenje zaključaka koji nas zanimaju.

[3] Up. 41,8-9; 42,19; 43,10; 44,1-2,21; 45,4; 49,3.6; up. Džon Sajer, Isaija (2.tom; Daily Study Bible Series; Kentucky: Westminster John Knox Press, 1986).

[4] Up. Dela 8,34-35.

[5] U jevrejskom tekstu je to u vidu ličnih zamenica ili glagola koji pretpostavljaju ove lične zamenice kao subjekte radnje.

[6] Ovo nipošto ne znači da Isus Hristos nije vrhunsko ispunjenje ovog teksta već da ono nije u potpunosti ograničeno samo na Njega.

[7] Goldingej primećuje da smo kao čitaoci ovog poglavlja „istovremeno pozvani da identifikuemo Slugu i da to ne učinimo“ (Džon Goldingej, Isaija [New International Biblical Commentary – OT Series; Peabody: Hendrickson Publishers, 2001]).

[8] Ni u kom slučaju ne dolazi u pitanje jedinstvenost i dovoljnost Hristovog stradanja za spasenje sveta. Međutim, na izvestan (ne striktno soteriološki) način, i stradanje Hristovih slugu doprinosi spasenju Izrailja i sveta (up. Kol.1,24-25).

[9] Opšte uzevši, tema pogrešnog razumevanja je sveprisutna kod Isaije. Ono kako nešto izgleda i kako zaista stoje  stvari su suprotstavljeni. Čini se da je Sluga ništa, a zapravo je čudesan. Idol izgleda jedro, a zapravo je ništa. Sluga nije poželjan, a u idolima svi uživaju (44,9); up. Piter Miskal, Isaija (2. izdanje, Readings; Sheffield: Sheffield Phoenix Press, 2006).

[10] Većina, ali ne i svi (up. Is.53,12).

[11] Čarnićev prevod 2. Korinćanima 6.

[12] Up. 2. Kor.2,15–17; 4,2–6; 5,11–13.

[13] Jovan 3,16.

Igor Mitrović, teofil.info