Tokom proteklih sedam godina, Aleksandar je brinuo o svojoj supruzi, Irmi. Mogao je da spava između tri i pet sati svake noći, i to u prekidima, po dva sata ili još i manje u nizu. Tokom svih tih godina spavao je na podu, pokraj njenog kreveta, a njegova glava bila je samo malo niže od njene. Poslednjih pet godina dan i noć je brinuo o njoj, bez ičije pomoći sa strane. Pravo je čudo da njegovo zdravlje nije bilo narušeno pod tolikom teretom kojega je nosio veselo, lako i bez pritužbi.

Irmina dijagnoza u Novembru 2002. godina glasila je CADASIL, što je značilo da je ranija dijagnoza – multipla skleroza – bila pogrešna. CADASIL ne utiče samo na nervni sistem, već i na celokupni organizam. Irma je sada komatozna i zahteva negu u krevetu. Hrana i lekovi daju joj se putem infuzije. Aleksandar prazni njene kese, kupa je, pere joj kosu i brine o njenoj ličnoj higijeni. Ona uvek lepo miriše, a na tenu bi joj pozavidele mnoge žene.

Aleksandar kaže da je ozbiljno shvatio bračni zavet – i u dobru i u zlu, dok nas smrt ne rastavi. Svakoga jutra se moli za strpljenje, mudrost, ljubaznost, umeće, izdržljivost, snagu i život da može da brine o njoj. Od kada je on počeo da se brine o njoj nije imala nijednu ranu prouzrokovanu dugim ležanjem, iako je bila izgubila svaku snagu u mišićima. Nije morala da odlazi u bolnicu, niti je dobijala zapaljenja pluća, što joj se dešavalo dok su drugi brinuli o njoj.

Život pun izazova
Aleksandar se rodio kao bolesna beba. Doktori nisu ni pokušali da ga leče; ostavili su ga da umre. Čak je i sveštenik za njega održao poslednju misu kada je imao samo tri meseca. Ipak je preživeo, zahvaljujući naporima dadilje koja je služila u njihovoj porodici. Veoma je sporo napredovao. U školu nije pošao sve do svoje osme godine. Čak i tada je morao da zastaje nekoliko puta kako bi se odmorio duž kilometar i po duge staze do škole. I u srednjoj školi je bio bolešljiv i slabunjav.

Jedne večeri, dok je išao na igranku, zastao je da bi prisustvovao evangelističkom sastanku koji se održavao u jednoj crkvi. Tamo je stekao prijatelje i školske drugove koji su na njega veoma uticali tako da se, kada je bio na poslednjoj godini školovanja, pridružio crkvi. Njegov otac, pobožni katolik, bio je veoma nezadovoljan zbog sinovljeve odluke. Pastora koji je posećivao Aleksandarna zvao je prosjakom. Ali, kasnije je taj isti pastor krstio Aleksandarnovu majku, njegove tri sestre, brata, a naposletku i njegovog oca. Zbog nesuglasica koje je imao s oce, Aleksandar se pridružio armiji SAD. U Koreji je proveo 13 meseci na frontu, kao bolničar. Kada je završio službu, odlučio je da pohađa fakultet. Zatim je upoznao Irmu s kojom se, nakon dve godine zabavljanja, i venčao. Tek su dva meseca bili u braku kada im je doktor rekao da je Irmi neophodna operacija, ako žele da imaju porodicu, i to što je pre moguće. Kada su bili na završnoj godini studija, rodila im se prva kćerka, Dženet. Aleksandar je diplomirao poslovnu administraciju, a nakon 13 meseci rodila mu se i druga kćerka, Liza. Devet godina kasnije dobili su i Beki. Irma je, u međuvremenu, imala četiri operacije. Beki se rodila prevremeno, sa sedam meseci i samo kilogram i po težine.

Od tada se Irmino zdravstveno stanje počelo pogoršavati. Aleksandar je ubrzo nakon Bekinog rođenja izgubio posao. Dok je na Floridi bio u potrazi za drugim zaposlenjem, Irma se razbolela. Doktor koji ju je porodio brinuo je o njoj i njenoj deci dok se Aleksandar nije vratio. Aleksandar kaže da je Bog vidljivo bio uz njih.

Godine 1971. Aleksandar se preselio na Floridu gde je dobio novi posao računovođe. Često je morao danima ili sedmicama da bude odsutan. Ali, budući da se zdravstveno stanje njegove supruge pogoršalo, morao je da ostavi taj prestižni posao i zaposli se kao računovođa jednog lokalnog preduzeća. Plata mu je bila trostruko manja nego ranije, ali je sve to prihvatio da bi mogao da brine o svojoj ženi. S obzirom da su troškovi njenog lečenja bili tako visoki, uskoro je potrošio svu ušteđevinu.

Početkom 2000. godine, Aleksandar je otišao u penziju kako bi mogao da se brine o svojoj supruzi tokom čitave sedmice, dvadeset četiri časa dnevno. Medicinske sestre su se s njim čule jednom sedmično.

Aleksandar kaže da to što može da brine o Irmi smatra posebnom prednošću. Zahvalan je Bogu što je obećao da nas nikada neće zaboraviti niti napustiti, da ću uvek biti uz nas u zlu, kao i u dobru. On je duboko ubeđen da ga je Bog odabrao i pripremio za ovaj zadatak.

Irma je Božju ljubav osetila preko svog brižnog muža, ona zna koliko je i njen suprug i Bog duboko vole. Kada ju je jednom prilikom, videvši kako joj se zdravstveno stanje naglo pogoršava, prijateljica upitala ko će brinuti o njoj, Irma je ponosno i samouvereno odgovorila: »Aleksandar će brinuti o meni.« Njeno poverenje bilo je obilno nagrađeno.

Photo by Rémi Walle on Unsplash