Dona i Bred su bili u braku pet godina, kada je nastala diskusija kada će imati svoje prvo dete. Bred je želeo da jednog dana imaju bebu, ali ne sada. Dona je sada želela bebu. Tema je postala toliko žučna da su potražili savet od profesionalnog savetnika.

Nakon nekoliko meseci savetovanja, pojavio se još jedan neprohodni put – gde provesti božićne praznike. Bred je želeo da ostane u kući, a Dona je želela da poseti svoje roditelje na istoku. Činilo se da je nemoguće pronaći međusobno zadovoljavajuće rešenje. Ovaj par još nije naučio da u dugotrajnim odnosima svaki partner ponekada mora nešto žrtvovati.

Konačno je od Done i Breda zatraženo da pogledaju na te dve teme s tačke gledišta onog drugog. Dogodila se neverovatna promena. Dona je počela da se prepire da ostanu u kući za vreme praznika, a Bred je počeo da se prepire da posete njene roditelje na istoku! Kada su jednom sagledali problem iz tačke gledišta svog partnera, ušli su u fazu rešavanja problema i potražili kreativna rešenja.

Konačno su odlučili da ostanu u kući i rade na usavršavanju svojih odnosa. Poseta Doninim roditeljima planirana je za sledeću godinu. Čak su počeli da razgovaraju da tokom praznika porade na trudnoći.

Međusobno pokoravanje
Uz malo pomoći, ovaj par je naučio šta je međusobno pokoravanje. Pokoravanje je mnogo više od onog što žene rade za svoje muževe. Ono treba da na svakodnevnoj osnovi provejava životom svakog hrišćanina.

Hristos je naš primer u ovom procesu pokoravanja. Naša prva odanost pripada Bogu. Zatim, sluge slične Hristu treba da poštuju duhovne vođe, vladu, roditelje, starešine i jedno drugo. »Slušajući se među sobom«, kaže Efescima 5,21. Ova rečenica govori o bračnom odnosu kao i o braći i sestrama u veri.

Međusobno pokoravanje, kada se stavi u svakodnevni život, znači da postoje trenuci kada svaki partner popušta idejama ili željama drugog. Partneri koji podržavaju prepoznaju pojedinačne sposobnosti. Svaki partner funkcioniše sa spremnošću da se prilagodi kada nastane sukob interesa.

Očigledno je da međusobno pokoravanje funkcioniše samo kada oba partnera smatraju da su ravnopravni. Dominacija i pokoravanje događaju se kada se slabija osoba preda jačoj. Vrhovni primer međusobnog pokoravanja dogodio se između Boga Oca i Isusa. Isus je bio savršeno pokoran volji svog Oca, ali nije postao slab kada se pokorio. On je uvek ostao jednak sa svojim Ocem. Parovi treba da teže ovakvom tipu međusobne pokornosti.

Karika koja nedostaje
Ovo nazivam »karika koja nedostaje« u diskusiji »ko upravlja«. To nije pitanje pokoravanja i dominacije. To nije odnos gospodar-rob ili diktator-robot, već međusobno pokoravanje.

Primedba: ovaj stih dolazi pre čuvenog citata »žene pokoravajte se muževima«, što nije slučajno u Božjem planu. Međusobno pokoravanje podrazumeva da brakom ne dominira »vladar« – da muž zapoveda a žena se pokorava (ili obrnuto). Takvo tumačenje izostavlja međusobnost koja je opisana u Efescima 5,21.

Međusobno pokoravanje jednostavno znači da postoje trenuci u kojima svaki partner popušta pravima drugog. Svaka osoba ima posebna područja stručnosti u kojima su njegovi ili njeni pogledi znatno teži od pogleda drugog; ali zbog ravnoteže moći ovo ne predstavlja pretnju. Oba partnera imaju slobodu da iniciraju akciju i daju savet, ali oblici njihovog ponašanja nisu u konkurenciji. Nijedan ne teži dominantnom položaju. Svaki funkcioniše sa spremnošću da se prilagodi za vreme sukoba.

Brak zahteva beskrajno međusobno pokoravanje ili davanje i uzimanje. Heri i ja morali smo to da naučimo. On više voli klasičnu muziku; ja sam strogo za soft pop vrstu muzike. Rano odlazim u krevet i rano ustajem; on je noćna sova koja najbolje počinje da radi posle 11 sati uveče. On je pesimista; ja sam večni optimista. On je potrošač; ja sam štedljiva. On voli da odugovlači; ja sam efikasan stručnjak. On više voli komedije; ja više volim drame. On voli da leži na kauču; ja volim aktivnosti u prirodi. Kako takve suprotnosti pronalaze jedno drugo? Bez međusobnog pokoravanja ove razlike ne bi bilo moguće uskladiti.

Šta pokoravanje nije
Reč pokornost u našem jeziku znači puzanje, gubitak identiteta, servilnost, slepu poslušnost i pasivnost. Ali ne mora da znači to. Prema Novom zavetu, pokoravanje je srž svakog hrišćanskog odnosa, koji je pokazan u Hristovom spremnom pokoravanju svom Ocu. On nikada nije bio prisiljen na poslušnost, već se dragovoljno pokorio. U ovom kontekstu, pokornost je spremnost od strane jedne osobe da prilagodi svoja prava drugoj osobi.

Služenje kao otirač sa ženine strane je isto toliko daleko od Božje volje kao i potpapučen muž. Brak se obogaćuje bespomoćnom, zavisnom ženom koja odbija da prihvati odgovornost ili da donosi odluke u okviru svojih odgovornosti. Žena ima svoje odgovornosti i obaveze koje mora izvršavati da bi veza bila uspešna. Ako joj muž nije na raspolaganju za savetovanje, ona se ponaša u skladu sa svojim najboljim rasuđivanjem.

Žena koja shvata rasuđivanje ili odluke svog muža kao destruktivne ili pogrešne za porodično blagostanje treba to da mu kaže – čvrsto, iskreno, ali s poštovanjem. Ako se pojavi problem i žena kaže: »Idi i uradi šta si namerio«, a nije dala svoje mišljenje, čak i kad vidi da će odluka doneti nevolju, ona se ne pokorava, već je nerazumno servilna.

Žena koja se odaziva »da, dragi« na svaki hir nerazumnog muža, spremno izražava inferiornost prema svom mužu i naglo gubi njegovo poštovanje i odanost. Njoj nedostaje svest o sopstvenoj vrednosti, pošto neće dozvoliti sebi da ponudi svoje mišljenje čak i kad je ono neophodno.

Ekstremna ćutanja, bespomoćne zavisnosti, služenja kao otirač i slepe poslušnosti nisu kvaliteti koji krase ženu koja podržava.

Žena koja podržava
Pomisao da muž rukovodi porodicom smeta mnogim ženama. Reč pokornost nagoni ih da se ježe. Ipak, ako muž voli svoju ženu toliko da je spreman da umre za nju, trpi ismevanje i bol nje radi, i daje onakvu vrstu ljubavi kojom Isus voli Crkvu, pokazaću vam ženu koja će se zahvalno i s ljubavlju pokoriti.

Koja se žena u svom zdravom razumu ne bi svim srcem predala čoveku koji je voli kao što Hristos voli Crkvu? Ova žena nije nikakva ponižena senka žene, nesvesna sveta oko sebe. Ona je nezavisno jaka, potpuno svesna i zabrinuta za svet koji povređuje njenu crkvu i društvo. Bez obzira da li ima živu, društvenu ličnost ili tih temperament, ona hoda u tihoj sigurnosti, jer sigurno veruje svom mužu.

Kada smo se Heri i ja venčali, morala sam da se borim sa pitanjem pokornosti. Da li ću moći da se pokorim kad to bude neophodno? Ovo pitanje nije bilo šala. Da li bi tvrdoglava, nezavisna osoba kao što sam ja mogla da postane pokorni partner? U svojim mladim godinama bila sam vođa, kapiten tima, direktor, upravnik i nadglednik svega što je bilo potrebno da se nadgleda. Da li ću moći da se pokorim muževljevom vođstvu?

Smatrala sam sebe Božjim čovekom i otvorenim Njegovom planu za svoj život. Nisam propustila biblijski nalog o ženinom mestu u domu. Shvatila sam da kada se dvoje ljudi venčaju, jedno od njih mora donositi konačne odluke – određeno mesto gde pregovori prestaju. Ako mogu da verujem Bogu da će oprostiti moje grehe i spasiti me za večnost, zar ne bih mogla da verujem Njegovoj reči o tome ko je glava porodice? S mukom sam nastavljala da pokušavam, ali sa stavom »zažaliću zbog toga«.

Od tada sam naučila da pokornost nije ružna reč. Iako je Heri glava našeg doma, on ima nežan stav ljubavi prema meni i spremnost da ima duh koji se pokorava. On očekuje isto od mene, ali to nikada ne zahteva.

Pokoravanje je moje da ga pružim ili zadržim, jer imam slobodnu volju. U Pismu ne postoji ništa što predlaže da treba da me podseti da se pokoravam kada iskažem duh pobune. Ako odbijem da se pokorim svom mužu, ja nisam neposlušna Heriju, već Božjoj zapovesti ženama – što je duh zbog kojeg ću odgovarati pred Bogom, kada moje ime dođe na red na sudu.

Žena koja dobro razume princip međusobnog pokoravanja spremno će prilagoditi svoja prava pravima svog muža prilikom sukoba. Kako ova ideja deluje u stvarnosti?

Recimo da Heri želi da prihvati posao u drugoj državi, što za mene i decu znači veliku selidbu, on mi daje punu slobodu da izrazim svoje sumnje i mišljenja. On pažljivo sluša moje razloge, ali ostaje ubeđen da treba da se preselimo.

Ja ću možda sačekati nekoliko dana i ponovo pokrenuti stvari, posebno ako mislim da on nije razmotrio sve mogućnosti. Možemo ići napred-nazad na ovaj način, uvek s poštovanjem slušajući izjave koje zabrinjavaju drugog. Ali kada je sve rečeno i urađeno, mora se doneti odluka. Da li ću ja prihvatiti njegovu konačnu odluku, čak iako se ne slažem ili oklevam, to je ispit pokornosti.

Kada god mi on odlučno kaže – Ne, ja dajem sve od sebe da to prihvatim. Ponekada kažem: »Ti možda misliš da si u pravu s tvoje tačke gledišta, ali s moje tačke gledišta ja sam u pravu!« Možda se nikada nećemo složiti oko nekih odluka, ali ja se bolje osećam zato što sam izrazila svoje mišljenje. Ova sloboda izražavanja je takođe deo odnosa podrške.

Prihvatanje odluke koja se suproti nečijim željama nije uvek lako. Svi smo mi pomalo sebični kada se radi o odbrani naše volje. Ponekad nam je potrebno vreme da prilagodimo odluke koje su suprotne onom što želimo. Ako čovek u ovom trenutku s ljubavlju uzme svoju ženu u svoje naručje i uveri je u svoju ljubav i staranje prema njoj, dok joj objašnjava da mora slediti svoju savest u tom pitanju, to bi bilo veoma korisno. Njoj je potrebno vreme da se prilagodi odluci sa kojom se ne slaže.

Zamislite stres da ste u potpunosti odgovorni za ishod svih odluka. Zamislite pritisak koji muškarac ima zbog toga. Šta ako njegova konačna odluka postane katastrofalni neuspeh? Šta ako donese odluku i onda shvati da je odsekao granu na kojoj sedi? Možete li ga ohrabriti čak iako je načinio grešku u rasuđivanju?

Ovo je vreme kada se snažno ispituje klauzula iz bračnog obećanja, ona koja govori »u dobru i u zlu«. Kada muž doživi neuspeh, i žena propada sa njim. Ona mora biti spremna da prihvati svoju ulogu u njegovim neuspesima, jer su njih dvoje postali jedno. Za to je potrebna hrabrost i sa njegove i sa njene strane. Ali Efescima 5. poglavlje navodi njegovu odgovornost kao i njenu. I jasno definiše konačnu odgovornost.

Prema tome, žena koja podržava poseduje dostojanstvo mišljenja i hrabrost, ali takođe s poštovanjem reaguje na muževljevo vođstvo i popušta i prilagođava se odluci koja je suprotna njenom razmišljanju u trenutku sukoba.

Pokornost je stav
Prilagođavanje i popuštanje koje se postiže kroz pokornost počinje kao stav. Žena može ispunjavati svaku želju svog muža, ali ako to nije urađeno dragovoljno, to nije prava pokornost. Ispod prividne saglasnosti i poslušnosti ona možda sakuplja povređena osećanja i ogorčenost koji prerastaju u veliki problem gorčine i pobune koja će uskoro buknuti.

Poštovanje se nalazi u srcu prave pokornosti. Kada žena ne poštuje svog muža, to se vidi u svemu što kaže ili uradi. Ona može reći: »Tata je šef«, ali duboko u svom srcu ona zna da to nije istina. Kada god nastane sukob volje, ona radi ono što želi.

Deca brzo zapažaju kada njihova mama ne postupa onako kako govori. Ipak, ako deca vide da se mama uvek ponaša prema tati s poštovanjem, takav primer ne može, a da ne ostavi utisak na njih. Svakom detetu je potreban heroj. Majka može i treba da pomogne svom detetu da u tom svetlu razmišlja o svom ocu.

Stav pokornosti i poštovanja neće ugroziti ženinu ličnost, već će pružiti najbolju moguću atmosferu za potpuno izražavanje kreativnosti i individualnosti. Bog želi da u potpunosti koristimo Njegove darove inteligencije, rasuđivanja i zdravog razuma. Ličnost svake osobe u uspešnom braku mora se sačuvati po svaku cenu.
………………………………………………………………………
Book photo created by jcomp – www.freepik.com