Mali papirni lampioni plutali su niz reku u smirenoj lepoti. Mnogo hiljada njih bilo je pušteno niz reku tokom tih nekoliko časova. Bilo je to dirljivo iskustvo, stajati tu u sumrak i posmatrati taj prizor spokojstva dok vam naviru slike sećanja na užas, razaranje i smrt na koje on podseća. Bio je to festival „Toro­nagaši”, tokom kojeg se papirni lampioni puštaju niz reku Motojasu u centru Hirošime. Te godine festival je bio naročito dobro posećen. Nekoliko preostalih „hibakuša” (onih koji su preživeli napad atomskom bombom) okupili su se zajedno sa desetinama hiljada stanovnika grada, turista i hodočasnika da bi se setili umrlih i molili za mir. Još uvek je bilo teško poverovati, čak i nakon 70 godina, da je 6. avgusta 1945. jedna jedina bomba bačena 580 m od centra Hirošime u trenutku usmrtila 70.000 ljudi – a u roku od nekoliko meseci još toliko. Ipak, ima nade za budućnost sve dok prepričavamo takve događaje iz prošlosti. Hrišćani su odavno prisutni u Hirošimi. Nešto izvan samog centra grada oni vode veoma cenjenu školu koja je deo jednog prelepog crkvenog kompleksa. Tu sam upoznao gospođu Sako i gospođu Kino, a obe su bile „hibakuša”. Gospođa Kino je u avgustu 1945. bila u svojim kasnim dvadesetim godinama. Stanovala je oko 4 km od epicentra eksplozije tako da je izbegla njene najteže posledice. Pošto je bila obučena da pruža prvu pomoć, provodila je vreme pomažući ljudima čije telo je bilo opečeno vrelinom eksplozije. Mnogima se koža sa ruku ljuštila kao nedovoljno pečen nadev za picu, dok su drugi imali duboke posekotine od komadića slomljenog stakla. Njena priča bila je takva da nisam mogao da spavam te noći. Pa ipak, ona je nije iznosila sa ogorčenošću. Govorila je o nadi. Pričala mi je o tome kako je Bog zaštitio njihovu crkvenu zajednicu tako da nijedan život nije bio izgubljen. Govorila je o pomoći koju su njena crkva i crkvena porodica zajedno s njom bili u stanju da pruže preživelima. Gospođa Kino mi je tom prilikom rekla: „Znala sam za Božje obećanje iz Biblije da ću biti spasena iako će mnogi oko mene padati. Zaista verujem da se to obećanje ispunilo na meni. Mnogo toga se dešava u svetu, ali mislim da je najvažnije da jednostavno zaboravimo na sukobe. Kad bismo se zbližili jedni s drugima, pružili jedni drugima ruke i verovali u mir, mislim da bi nam to donelo svetlu budućnost.” Gospođa Sako nije bila iste sreće. Kao sedamnaestogodišnja učenica, zajedno sa mnogim drugim ljudima, pomagala je vojnicima koji su rušili zgrade da bi sprečili širenje požara u gradu sagrađenom prvenstveno od drveta. Kada je avion „Enola Gej” proleteo iznad njih i bacio svoju jedinu bombu, nalazila se samo 1.5 km daleko od epicentra eksplozije. Ispričala mi je kako je videla jaku svetlost – mešavinu plave i narandžaste, kako je, zatim, preletela preko dva metra visokog zida i, potpuno zaslepljena eksplozijom, zaustavila se stisnuta između zida i rezervoara za vodu. Nije mogla da kaže koliko dugo je tu ležala, ali vid je nakon izvesnog vremena počeo da joj se vraća i ona je ispuzala iz ruševina našavši se pred prizorom potpunog uništenja. Nikog od vojnika i ljudi koji su se u vreme eksplozije tu nalazili više nije bilo. Kuće su bile prosto sravnjene sa zemljom. Više ničeg nije bilo. Gospođa Sako je preživela zahvaljujući ljubavi svog oca koji jednostavno nije hteo da digne ruke od nje. U prvim centrima kojima se obratio za pomoć odbili su da je leče, rekavši da moraju da se pobrinu za one koji još imaju izgleda da prežive. Nekoliko sedmica je patila od teškoća sa disanjem, strašnih opekotina na izloženim delovima tela, ucrvljanih rana i bolesti uzrokovanih radijacijom.
„Od tada”, kaže ona, „uopšte ne volim rat. Mrzim rat. Zaista ne želim da moja deca ikad dožive to što sam ja doživela. Trudim se da učinim sve što je u mojoj moći da bih sprečila da se to ponovo desi.” Gospođa Kino i gospođa Sako su izuzetne osobe. Uz sve to kroz šta su prošle, bilo bi razumljivo da u svom srcu još uvek osećaju povređenost i ogorčenje. Ali, umesto toga, u njihovom srcu je praštanje. Gospođa Sako se udala kada je imala dvadeset jednu godinu. Uprkos riziku od mutacija i deformiteta, rodila je sina. Srećom, bio je savršen, ali to ju je ipak pokrenulo da razmišlja o religiji. Uvidela je da joj nešto nedostaje u životu, nešto što bi joj pružilo objašnjenje za ono što se dogodilo. Interesovala se za različite religije, počevši od svojih tradicionalnih budističkih i šintoističkih korena, ali je obilazila i različite hrišćanske crkve. Konačno je primila pozivnicu za jedan evanđeoski sastanak. Prema njenim rečima, to je bio sastanak na kojem je „pronašla nešto što se ne menja. Sve oko mene može da se promeni, ali ja verujem u Boga koji se ne menja.” To je umnogome uticalo na nju, tako da je postala jedna od vodećih ličnosti crkve u Hirošimi.
Kazala mi je: „Zaista mislim da me je vera naučila praštanju. Moj otac je bio budista, a mene je atomska bomba dovela do hrišćanstva. Pitala sam oca smem li da postanem hrišćanka, na šta mi je on odgovorio: ’Da, svakako. Hrišćanstvo uči o ljubavi. Budizam uči o saosećanju. Nemam ništa protiv toga.’” Uprkos zastrašujućim događajima iz svoje prošlosti, gospođa Sako je pronašla nadu za budućnost. Doživela je istinsko isceljenje zahvaljujući svojoj veri u Boga Stvoritelja. Prisećajući se tih dana, kazala je: „Kada sam prvi put došla u crkvu nakon jedne evanđeoske serije, predmet proučavanja bila je knjiga Postanje. Zavolela sam tu priču o postanju, o stvaranju, a naročito ideju da smo mi posebni – da smo stvoreni po Božjem liku. Zbog toga je za mene svaki čovek poseban. To me ohrabruje. Zaista cenim to što mi je Bog prijatelj, a crkva podrška.” Posetio sam Hirošimu da bih izveštavao o jednoj tragediji, ali napustio sam taj grad sa pričom o nadi. Život je zaista pun iznenađenja. Gospođa Kino i gospođa Sako su u međuvremenu preminule, ali su ostavile trajno zaveštanje.

Viktor Hulbert
………………………..
Photo by Nathan Boadle on Unsplash