Kako tehnologija deluje na naše „srce”
Svi smo čuli za probleme povezane sa upotrebom interneta. Rob Mutija ističe da to može uticati i na našu sposobnost saosećanja – naše „srce”. Decenijama je preovlađujući naučni stav bio da negde posle ranog detinjstva broj naših moždanih ćelija više ne raste. Smatralo se da drugi tipovi ćelija, kao što su ćelije kože i mišića mogu da se razmnožavaju, ali ne i moždane ćelije. Srećom, novim istraživanjima o mozgu koja su izvršena tokom poslednjih 20 godina, to mišljenje je opovrgnuto. Kako se ispostavilo, umreženost unutar našeg mozga uopšte nije trajno fiksirana u nekom mladom uzrastu. Studija za studijom pokazivala je da naš mozak zapravo može da se menja tokom čitavog života. Ta dinamika nazvana je neuroplastičnost. Ona obuhvata promene i u broju neurona (moždanih ćelija) koje imamo i u načinu na koji se one uzajamno povezuju. U jednoj studiji o neuroplastičnosti, tim nemačkih neuronaučnika ispitivao je mozak studenata medicine pre i posle perioda intenzivnog učenja. Snimci magnetnom rezonancom pravljeni su tri meseca pre nekog teškog ispita i ponovo u vreme ispita. Oni su pokazali da je nakon tri meseca intenzivnog učenja došlo do značajnih promena u mozgu – hipokampus ispitanika se povećao. To potvrđuje rezultate drugih istraživanja koja ukazuju na to da se zapravo sam mozak fizički menja pod uticajem načina na koji se upotrebljava. Neuroplastičnost deluje i u suprotnom smeru. Delovi našeg mozga koji se ne koriste mnogo mogu da zakržljaju. Setite se šta se dešava sa slomljenom rukom u gipsu – njeni mišići atrofiraju zbog neupotrebe tokom procesa isceljenja. Isto se dešava i našem mozgu. To se pokazalo u eksperimentima na ljudima koji su oslepeli. Kada njihove oči prestanu da funkcionišu, deo mozga koji je zadužen za vid zakržljava. Istovremeno, delovi mozga koji su zaduženi za sluh i koji se sada suočavaju sa povećanim zahtevima, dobijaju na veličini. Neuroni koji su korišćeni za vid pregrupišu se i povezuju sa delovima mozga odgovornim za sluh. Struktura mozga se menja.
Internet
Način na koji koristimo internet takođe utiče na uspostavljanje novih veza unutar našeg mozga. U jednoj studiji, moždane aktivnosti iskusnih korisnika interneta upoređene su sa aktivnostima kod ljudi koji tek počinju da ga koriste. Snimci mozga pokazali su da mozak iskusnih korisnika, dok pretražuju na Guglu, pokazuje intenzivnu aktivnost u levom čeonom režnju, dok je mozak novih veb-korisnika pokazivao malu ili nikakvu aktivnost u tom regionu mozga. Tokom narednih pet dana, novi korisnici interneta provodili su bar jedan sat dnevno pretražujući globalnu mrežu uz pomoć Gugla. Šestog dana njihov mozak je ponovo sniman dok su koristili internet. Zanimljivo je da je levi čeoni režanj novih korisnika sada pokazivao istu intenzivnu aktivnost kakva se mogla videti kod iskusnih korisnika. Fizički obrasci u mozgu drastično su se promenili za samo pet dana. Kucanje SMS-ova, pretraživanje Fejsbuka i praćenje Tvitera pruža našem mozgu intenzivno vežbanje u sledećim aktivnostima:
• brzo pregledanje ogromnog broja informacija i pretraživanje baza podataka, što ponekad podrazumeva izbor između sto ili više ponuđenih rezultata;
• uočavanje razlike između onoga što je bitno, kao što su informacije o temi koja se istražuje, i onoga što je periferno, kao što su oglasi koji se pojavljuju;
• analiza sadržaja, u smislu da li će nam određena stranica pomoći u povezivanju kućnog bežičnog štampača, ili je potrebno da još pretražujemo; i
• donošenje brzih odluka o tome da li da čitamo neku stranicu (odnosno stranice) ili da kliknemo na sledeći link.
Neuroni i sinapse koji se koriste za tu vrstu razmišljanja povećavaju se i, kao rezultat toga, taj način razmišljanja postaje lakši; a onda, budući da naš mozak voli da radi ono u čemu je dobar, naši neuroni žude da budu ponovo upotrebljeni na isti način. Tako aktivnosti koje biramo i mapiranje našeg mozga postaju deo jednog ciklusa uzajamnog podsticanja. Upotreba interneta može imati brojne prednosti za naš mozak. Ljudi mogu ojačati one delove svog mozga koji se koriste za brzo rešavanje problema i doživeti izvesno poboljšanje memorijske sposobnosti. Studije takođe pokazuju da upotreba interneta pomaže starijim ljudima da sačuvaju oštrinu uma. Pokazalo se isto tako da upotreba interneta poboljšava vizuelno-prostorne veštine. Međutim, pretraživanje interneta može imati i negativan uticaj na naš mozak. Brzo pregledanje bogatih medijskih sadržaja izlaže nas ogromnim količinama informacija i slika, ali sposobnost mozga da nešto zaista sazna zapravo se smanjuje i razumevanje slabi. Postajemo sve manje sposobni za neometano, duboko razmišljanje. U jednom istraživanju koje je predvodio Ziming Liju, profesor sa Državnog univerziteta u San Hozeu (SAD), pokazalo se da ljudi zahvaljujući internetu provode više vremena u čitanju, ali da je to ona vrsta čitanja koja se „karakteriše prelistavanjem i pregledanjem, uočavanjem ključnih reči, površnim, nepovezanim prelaženjem tek sta […] dok se sve manje vremena posvećuje udubljenom, koncentrisanom čitanju”. Na taj način, neuroni i sinapse koji se koriste za tu drugu vrstu čitanja bivaju mnogo manje uvežbani. Kao rezultat toga, iz fizioloških razloga nam postaje teže da pratimo širi tok misli u vezi sa smanjenjem siromaštva, da shvatimo detalje političkih sukoba ili da razmišljamo o Božjim rečima i putevima. To je kao kad biste pokušali da trčite maraton iako ste prethodno svoje noge koristili uglavnom za prelaženje razdaljine između kauča i frižidera. Možda ćete i uspeti da dovršite trku, ali bilo bi vam neuporedivo lakše da ste mesecima pre toga svakodnevno koristili svoje noge za trčanje.
Internet i saosećanje
Možda će vas iznenaditi da se ti negativni aspekti upotrebe interneta odražavaju i na našu sposobnost da izrazimo saosećanje. U jednoj studiji sprovedenoj na univerzitetu Medison u Viskonsinu, Helen Veng i njene kolege želeli su da saznaju da li ljudi mogu da povećaju svoju sposobnost saosećanja vežbanjem i da li se promene na mozgu do kojih dolazimo vežbanjem mogu povezati sa povećanim saosećanjem. Na početku eksperimenta, svim učesnicima je urađen snimak magnetnom rezonancom. Zatim su sa jednom grupom rađene vežbe saosećanja u trajanju od dve sedmice, dok je druga bila usredsređena na smanjenje negativnih emocija u odgovoru na stresne događaje. Na kraju tog dvosedmičnog perioda, učesnici iz obe grupe ponovo su snimani magnetnom rezonancom, ali ovog puta dok su posmatrali prizore patnje. Rezultati snimaka druge grupe nisu relevantni za ovu diskusiju. Međutim, mozak onih koji su vežbali saosećanje pokazivao je pojačan nivo neuralne aktivnosti u onim delovima koji se povezuju sa empatijom i upravljanjem emocijama. Promene u neuralnoj aktivnosti otkrile su da je vežbanje saosećanja dovelo do fizičkih promena u mozgu. Zatim se prešlo na drugi deo studije, pri čemu se pokazalo da su ljudi sa višom aktivnošću u tim delovima mozga bili velikodušniji i postupali sa više saosećanja. Istraživači su zaključili da postoji neka vrsta moralnog ciklusa: vežbanje saosećanja može da promeni naš mozak, a kao rezultat tih promena postoji veća verovatnoća da ćemo postupati saosećajno.
Istraživanja mozga pokazala su još nešto u vezi sa saosećanjem – naš mozak ga sporo doživljava. U jednom istraživanju Univerziteta Južne Kalifornije, Meri Helen Imordino Jang i njene kolege upoređivali su reakcije mozga kada osoba posmatra različite scenarije osmišljene da izazovu saosećanje. Pokazalo se da moždana aktivnost najbrže dostiže vrhunac u reagovanju na posmatranje fizičkih patnji. Tako se, na primer, nervni putevi najbrže aktiviraju kada posmatramo dete koje je povređeno na igralištu, ili kada na Jutjubu gledamo kako nekoga tuku. Moždana aktivnost povezana sa saosećanjem prema onima koji fizički pate dostiže vrhunac oko 6 sekundi nakon stimulusa. Da bi se u našem mozgu registrovalo saosećanje u vezi sa emotivnim i psihološkim bolom potrebno je još više vremena. Kada im se prikažu situacije kao što su patnja izbeglice koji prolazi kroz dubok emocionalni bol zbog gubitka voljene osobe, ili nekog ko žali zbog gubitka posla, odgovor mozga dostiže vrhunac za otprilike 12 sekundi.
Iako je brzina odgovora na fizički bol veća od one na psihološku patnju, ipak su oba odgovora relativno spora. Mozak reaguje u delićima sekunde kada se osoba uplaši zbog zvuka lomljave ili ako slučajno dodirne vruću ringlu. U poređenju s tim, 6–12 sekundi, koliko je mozgu potrebno da bi potpuno aktivirao nervne puteve povezane sa saosećanjem, predstavljaju veoma dugo vreme.
Razmotrite sada kakve to veze ima sa proveravanjem Gugl vesti nekoliko puta na dan. Kliknemo na prečicu u našem pretraživaču, veb-stranica se pojavi i mi prelazimo pogledom duž liste naslova. Krajičkom oka čitamo da je na desetine ljudi poginulo u napadu bombaša-samoubice ili da je veliki broj porodica izgubio svoj dom u tornadu; a sada to povežite sa istraživanjima mozga u pogledu sposobnosti saosećanja. Iako će se fragmenti priče i poneka činjenica možda zadržati u našem umu, mi ipak nismo dali svom mozgu dovoljno vremena da reaguje saosećajno. Ako želimo da postanemo saosećajniji, moramo pronaći načina i vremena da usporimo – radi našeg mozga i radi drugih. Kao vođa istraživačkog tima, Imordino Jang primećuje: „Ako se stvari odvijaju suviše brzo, možda nikad nećete uspeti u potpunosti da doživite emocije u skladu sa psihološkim stanjem u kojem se drugi nalaze, a to će se na određen način odraziti na vaš moral.” To predstavlja problem za nas hrišćane. To je problem kojim se moramo pozabaviti.
Biblijsko saosećanje
U svom pismu hrišćanima u Kolosi, apostol Pavle ih poučava: „Obucite se […] u srdačnu milost, dobrotu, poniznost, krotost i trpljenje” (Kološanima 3,12). Ako želimo da budemo saosećajniji, potrebno je da povremeno usporimo kada je reč o tome na koji način primamo informacije u ovo digitalno doba. To može značiti da pročitamo neki poduži članak umesto samo njegov naslov ili može zahtevati da odvojimo vreme za razmišljanje. Primer za to je subota, jedan dan sedmično koji odvajamo da bismo se udaljili od aktivnosti svakodnevnog života i povezali sa prijateljima, porodicom i samim sobom. U naročitom smislu, to je dan za odmor i razmišljanje o Bogu. Upotreba digitalne tehnologije ne razvija moždana strujna kola potrebna za razmišljanje, neometanu molitvu i druge slične dimenzije duhovnog rasta. Ne kažem da ne treba nikad da koristimo interntet ili da potpuno prestanemo da šaljemo SMS-ove. Ono što želim da kažem jeste da tu tehnologiju treba povremeno ostaviti po strani da bismo ostvarili duhovni rast. Sedmični ritam života poziva nas da bar jednog dana svake sedmice razmišljamo na način koji upošljava one druge delove našeg mozga.
