Savremena razvojna psihologija izučava ontogenetsku liniju razvoja obuhvatajući čitav životni tok — od začeća do kraja života. Ruski psiholozi je nazivaju uzrasna psihologija, a njeni ogranci su: dečja psihologija, psihologija adolescencije, psihologija odraslog doba i psihologija staračkog doba (geronto­psihologija).
Od svih oblasti razvojne psihologije najranije se konstituisala i danas je najrazvijenija dečja psihologija. Od prvih dana nastanka, pa sve do danas, okrenuta je praktičnoj primeni u svim oblastima rada sa decom, posebno u obrazovanju i vaspitanju. Novija ispitivanja su otkrila da su razvoj i vaspitanje međusobno zavisni.
Dečja psihologija proučava razvoj psihičkog života u detinjstvu, pri čemu se posebno proučava međuzavisnost telesnog i psihičkog razvoja.

Reakcije dece na traumu
Deca mogu na mnogo različitih načina da reaguju na traumu, kao što je nedavna poplava. Deca su veoma osetljiva i bore se da daju smisao ovim događajima. Može im biti teško da se oporave od zastrašujućih iskustava. Deca će posmatrati reakcije odraslih kao signal o tome koliko je ozbiljna situacija. Roditelji su skoro uvek najbolji izvor podrške deci u vreme prirodnih katastrofa. Ono čega se deca najviše plaše nakon ovakvih zastrašujućih iskustava jeste da sve to može da se ponovi, da će neko ko im je blizak i drag poginuti ili se povrediti. Strahuju da će ostati sami ili odvojeni od najvoljenijih.
Uobičajene reakcije dece bilo kog uzrasta su:
ometen san i košmari;
osećanje prekomerne budnosti ili stanja „uvek na oprezu“;
zabrinutost za sopstvenu i bezbednost porodice, prijatelja, kućnih ljubimaca;
povišena osetljivost na zvuk (glasan šum, zvuk kiše, stvari koje padaju ili se lome);
strah da će se desiti još jedna prirodna katastrofa;
smanjenje koncentracije ili pažnje;
povlačenje od prijatelja, aktivnosti, socijalnih situacija;
fizičke smetnje (stomačni problemi, smetnje, bolovi);
nedostatak interesovanja za uobičajene aktivnosti.
Pored navedenih simptoma, karakteristično za mlađu predškolsku decu (1—5 god.) može biti regresija na mlađi uzrast što podrazumeva sisanje palca, noćno mokrenje, strah od mraka; plač ili držanje za drugu osobu duže nego što je to potrebno; iznova doživljavanje traume kroz igru, povraćanje.
Deca od 6 do 11 godina mogu dodatno iskusiti i teškoće u koncentraciji, razvijanje bezrazložnog straha, slab uspeh u školi, osećaj da oni mogu biti odgovorni za katastrofu, osećanje obamrlosti.
Kod adolescenata može doći do pojave visokorizičnog ponašanja kao što su konzumiranje alkohola i narkotika, bavljenje stvarima koje mogu biti opasne po njih ili druge ljude, depresije ili samoubilačkih misli, retrospekcije (osećaja da katastrofa nije doživljena).
Neophodno je pomenuti da ukoliko primetite bilo koje od ovih simptoma kod svoje dece, potražite stručnu pomoć (psihologa, dečjeg psihijatra).

Konkretan prikaz slučaja: anamneza, osnovni podaci
Osmogodišnji dečak N.K. dolazi u pratnji hraniteljice. Aktuelni problem je zavisnost od hraniteljice (u njenom prisustvu traži da ga ona oblači, hrani, prati do toaleta), ubrzanost i kratkotrajna pažnja. Pitanje koje hraniteljica postavlja pri prvom razgovoru je: kako da pomogne sebi, kako da pomogne njemu?
N.K. je smešten u hraniteljsku porodicu od svog drugog meseca života. Po rečima hraniteljice, peto je dete iz pete trudnoće. Trudnoća i porođaj su protekli uredno, u terminu prirodnim putem. Rani PMR: progovorio je sa dve godine života, prohodao sa 2,5 godine života, kontrolu sfinktera je uspostavio u 3. godini. N.K. ima tri brata sa sniženim IQ i sestru koja pohađa 5. razred sa odličnim uspehom. Nije u kontaktu sa njima.
Nakon poplave N.K. se još više ubrzao, postao mnogo zavisniji od hraniteljice (spava sa njom). Na moje pitanje o tome zašto ne želi da se odvoji od nje odgovara: „Plašim se babaroge, drug mi je rekao da stvarno postoji i ja mu verujem.”
Kontakt sa N.K. otežano se uspostavlja i održava. Prihvata papir i olovku, zadatke iz testa teško prihvata (stalno pita: „Zašto moramo da crtamo, a ne možemo da se igramo?”). Pažnja mu je kratkotrajna. Stalno je u pokretu. Govor je siromašan, igra na konkretnom nivou. Tokom igre stalno traži da se i ja uključim. Kada ne poslušam njegove instrukcije „ne voli me više i ne želi da me vidi”. Nakon nekoliko susreta, kao slobodnu temu za razgovor bira poplavu. Priča otvoreno o tome kako je sve prošlo, šta je video (hranitelj ga preneo na sprat kuće, kad je voda ušla u prizemlje). Pita me zašto je bila poplava, da li će je biti opet. Pri svakom susretu donosi svoje igračke. Na crtežu prikazuje vodu i babarogu protiv koje se sam bori.
Pored N.K., u individualni rad sa psihlogom uključene su i dve devojčice, od šest i pet godina (drugorođeno i trećerođeno dete u celoj porodici). One su provele 17 sati na tavanu tokom poplave.
Šestogodišnja devojčica je pri prvom susretu vidno anksiozna i tužna. Po rečima majke, nakon poplave je postala mnogo povučena i dolazi do pojave noćnog mokrenja, ponekad i defekacije u toku dana. Na našem drugom susretu, crta svoju staru kuću i priča o poplavi.
Petogodišnja devojčica je mnogo više razdražljiva nego što je bila i vezana za majku (pri izlasku majke iz prostorije, reaguje plačem, ali se vrlo brzo smiruje). I kod nje dolazi do pojave noćnog mokrenja. Nakon nekoliko susreta i dalje plače kada majka treba da izađe. Na pitanje zašto plače odgovara da se plaši da se neće vratiti po nju i da će je ostaviti. Kao slobodnu temu za razgovor bira kišu, plaši se zvuka udaranja kiše o tlo.

Šta je to što bi porodice trebalo da znaju kako bi uspostavile okruženje u kom će se deca osećati bezbedno neposredno nakon proživljavanja prirodne katastrofe?
Način na koji se deca nose sa prirodnom katastrofom u velikoj meri zavisi od toga kako se roditelji ponašaju u takvoj situaciji. Deca lako mogu da prepoznaju strah i tugu odraslih. Roditelji deci nedaće mogu da učine manje traumatičnim ukoliko nauče da kontrolišu svoja osećanja i pronađu odgovarajući način na koji bi se izborili sa novonastalom situacijom. Psiholozi preporučuju ličan kontakt, dodire, grljenje, koji doprinose da se deca umire i osete sigurnima.
Kod ljudi i dece koji su bili direktno izloženi prirodnoj katastrofi, sve što ih podseća na ono što su preživeli kao što su jak olujni vetar, zvuk padanja kiše i slične stvari, mogu ponovo da izazovu uznemirenost. Roditelji bi trebalo da podstaknu decu da slobodno podele svoja razmišljanja i osećanja o katastrofi. Ukoliko dete ima problem sa verbalizacijom svojih osećanja, ono što može da uradi jeste da nacrta to što oseća ili da napiše svoju verziju priče.
Slušajte pažljivo šta vam deca govore. Ukoliko malo dete postavlja pitanja vezana za ono što se dogodilo, roditelji bi trebalo da pruže kratke i jednostavne odgovore. Nema potrebe da se ulazi u previše detalja. Bitno je da se razgovara sa decom na način na koji oni mogu najbolje da razumeju stvari koje su se dogodile.
Ograničite izloženost dece medijima. Medijsko izveštavanje o katastrofi može da izazove strah, konfuziju i uznemirenost kod dece. Naročito kod mlađe dece zbog slika prirodne katastrofe koje se stalno prikazuju, deca mogu steći utisak da se jedna ista situacija ponavlja. Ukoliko roditelji deci dopuštaju da gledaju televiziju ili koriste internet, trebalo bi da budu uz svoju decu dok to gledaju da bi im objasnili situaciju i otklonili dodatni stres.
Održavajte rutinu i pravila. Deca se na taj način osećaju sigurnijima. Ako je teško da održavate stare rutine, uspostavite nove.
Budite strpljivi i budite uz njih u vreme odlaska na spavanje. Pokušajte da provedete više vremena sa njima, na taj način što ćete im ispričati neku priču. Možda će želeti da budu bliže vama, ali to je samo privremeno.

Dragana Radisavljević,
diplomirani psiholog

Photo by Ben White on Unsplash