Kad virtuelno postane stvarno
Međutim, to nije nešto na šta možemo primeniti izreku „Zašto menjati ono što funkcioniše?” jer napredne tehnologije ne menjaju samo komunikaciju, već i način na koji doživljavamo sebe. Ne prilagoditi se toj vrsti seizmičkog događaja znači rizikovati da ostanete ne samo zbunjeni već i nesposobni da se izrazite na način koji ljudi razumeju.
Pre nekoliko godina sveštenik me je povukao u stranu posle jednog sastanka i postavio mi verovatno najčudnije pitanje koje su mi ikad postavili kao stručnjaku za komunikacije: „Mark, da li je zaista neophodno da nabavimo mašinu za faks?” To me je začudilo iz više razloga. Prvi i najočigledniji jeste činjenica da on uopšte nije bio svestan koliko je njegovo pitanje u raskoraku s vremenom. Većina organizacija povezanih sa crkvom u tom trenutku bila je zauzeta pribavljanjem svoje prve imejl adrese. Pa ipak, na jednom dubljem nivou, mogao sam da razumem njegovu zbunjenost i činjenicu da na to pitanje nema jednostavnog odgovora. Tehnologija, a naročito tehnologija komunikacija, menja se velikom brzinom. Ljudi svakodnevno razvijaju nove načine komuniciranja na različitim nivoima. Kako onda da odredimo šta je „pomodarstvo”, a šta predstavlja istinsku promenu? Ili — da kažemo to na drugi način — kako da ne budemo zaostali u svetu punom vrtoglavih digitalnih mogućnosti? Neko ko čita ovaj članak sad sigurno misli: „Slobodno me pustite da budem zaostao!” Da vam kažem iskreno, potpuno vas razumem. Ima nešto u meni što gleda sve te novotarije kao što su najnoviji dodaci, nove onlajn usluge i najblistavija digitalna tehnologija i pita se: „Čemu sve to?” Istraživači iz oblasti medicine odavno su shvatili da s godinama dolazi do određenog stepena nefleksibilnosti. Zglobovi se postepeno ukrućuju, pa su samim tim manje fleksibilni. Mi se ukalupimo u svoje navike — ponekad i u svoje fotelje — i prsti na nogama nam izgledaju sve udaljenije. Isto se dešava i na mentalnom planu. Kako starimo, naše ideje o životu se utvrđuju i teško nam je da se prilagodimo novom načinu na koji stvari funkcionišu. Kimberli Brenstejner je direktor programa jedne njujorške neprofitne organizacije koja ljude starije od 60 godina obučava kako da se služe novim tehnologijama. Ona tvrdi da što smo stariji, to su veće šanse da naše interakcije postanu značajno otežane „strahom od nečeg novog”. „Otkrili smo da taj strah kod ljudi izaziva veliku odbojnost prema bavljenju nečim što mi ostali, koji se služimo internetom, redovno činimo. To je parališući strah za koji mislimo da ih u velikoj meri sprečava da koriste internet na način koji bi im bio od najveće koristi”, izjavila je Brenstejner za Glas Amerike. Ako se i vi tako osećate u vezi s promenama koje se ubrzano odvijaju u svetu oko nas, onda mogu da razumem zašto ste možda u iskušenju da nove tehnologije prepustite mlađima. Međutim, to nije nešto na šta možemo primeniti izreku „Zašto menjati ono što funkcioniše?” jer napredne tehnologije ne menjaju samo komunikaciju, već i način na koji doživljavamo sebe. Ne prilagoditi se toj vrsti seizmičkog događaja znači rizikovati da ostanete ne samo zbunjeni već i nesposobni da se izrazite na način koji ljudi razumeju. Život je u jednom veoma realnom smislu postao digitalizovan. Pre 30 godina, kad sam počeo da se bavim novinarstvom, kružila je poznata fraza: „Nema fotografija? Onda kao da se nije ni dogodilo”. Nešto slično moglo bi se reći i za naš život u dvadeset prvom veku. Večera s prijateljima? Fotografišite tanjire. Idete na odmor? Napravite blog o tome. Pogledali biste film? Proverite repertoar na Vacapu (WhatsApp-u). Možda mislite da su to trivijalne stvari, ali isto važi i za najznačajnije trenutke u vašem životu. Venčali ste se? Dobili ste bebu? Izgubili ste roditelja? Kažite to svetu… preko Fejsbuka. Ako nije na internetu, kao da se nije ni dogodilo.
Internet domeni su postali ne samo izložbe našeg života, već i kustosi naših snova. Kolega iz marketinga kaže mi da milenijalsi sada koriste aplikacije kao što je Instagram da bi svojim prijateljima i poznanicima predstavili svoje „idealno ja” — zbirku fotografija koja tinejdžerki iz predgrađa omogućuje da izgleda kao pripadnica mondenskog društva. Ono o čemu se s omalovažavanjem govorilo kao o „virtuelnoj stvarnosti” sada je postalo životna stvarnost. Ako ste u ovom trenutku pomislili da moramo da se vratimo pravom uzajamnom upoznavanju, onda brkate promenu metode s gubitkom kontakta. Generacija Y uspostavila je nov način povezivanja s onima do kojih im je stalo, koji bih ja nazvao „odnos od hiljadu dodira”. Brza promena statusa ujutro, nekoliko poslovnih ponuda preko mejla, poziv SMS-om na piće posle posla, tvitovanje o planovima za odmor kasno uveče. Komunikacija preko interneta omogućuje ljudima da odnose grade postupno, umesto da tome posvećuju duže vremenske intervale. Ovo zapažanje ni na koji način ne odražava kvalitet niti dubinu tih odnosa. Ljudi su danas praktično navikli da preko elektronskih medija ušetaju u život svojih prijatelja ili članova porodice kao da borave u različitim prostorijama iste kuće. U izvesnom smislu, to je kao neka vrsta virtuelne kuće bez fizičkih i vremenskih granica koje bi sprečile Ivana u Sidneju da sa Silvijom u Šangaju podeli te trenutke od kojih se sastoji njihova veza. A onima koji prigovaraju da to neće dovesti do „stvarne” povezanosti može se dogoditi da pokažu istu sposobnost predviđanja kao i autor poruke na memorandumu firme Vestern junion iz 1876. godine: „Telefon ima previše nedostataka da bi se mogao smatrati adekvatnim sredstvom komunikacije. Taj uređaj nije nam ni od kakve koristi.” Danas postoje četiri trenda koji oblikuju komunikaciju u našem onlajn svetu.
Prosečno vreme provedeno na jednoj veb-stranici meri se sekundama, te se članci uglavnom sastavljaju tako da ih je moguće opušteno pročitati za 2-3 minuta. Prosečan video-prenos traje manje od pet minuta, a ono što Jutjub preporučuje jeste četiri minuta i 20 sekundi jer se s velikom izvesnošću može pretpostaviti da ljudi duže od toga ne prate.
1. Sažetost
Konverzacija se odvija u vidu kratkih poruka, pri čemu se sintaksa često zanemaruje u korist skraćenica kao što je LOL, ili emotikona i imodžija. Prosečno vreme provedeno na jednoj veb-stranici meri se sekundama, te se članci uglavnom sastavljaju tako da ih je moguće opušteno pročitati za 2-3 minuta. Prosečan video-prenos traje manje od pet minuta, a ono što Jutjub preporučuje jeste četiri minuta i 20 sekundi jer se s velikom izvesnošću može pretpostaviti da ljudi duže od toga ne prate.
2. Razmena
„Internet ideja” ustupio je mesto „internetu interakcije”. Mišljenja se mogu izraziti kratko, ali ih je neophodno podeliti s drugima. Duga konverzacija možda nije previše zastupljena na Fejsbuku, ali je taj kralj društvenih mreža prošle godine uvideo potrebu da uvede „dugmad raspoloženja”, koja dopuštaju grupama da obeleže nešto više osim da samo „lajkuju” određeni sadržaj. Komanda Share/Podeli postala je isto tako priznata i prihvaćena alatka kao i Print/Štampaj i Save/Sačuvaj. Na kraju krajeva, šta vredi što ste pronašli savršenu fotografiju mačke koja liči na Hitlera ako ne možete da je prosledite dalje?
3. Mnogostranost
Internet pretraživači se sve manje koriste, a dodaci i „povezani” uređaji preuzimaju primat. Prošlo je vreme kad su dizajneri veb-stranica očekivali od korisnika interneta da odu na početnu stranicu i redom pretražuju njen sadržaj. Danas će većina ljudi verovatno uskočiti usred stranice koja se otvara posredstvom pretraživačke mašine ili nekog deljenog linka. Mudri vlasnici veb-sajtova sada proturaju svoj sadržaj preko mnoštva društvenih mreža i internet alatki. Brendovi se usredsređuju na razvijanje ekosistema u kojima će se različita publika sresti s njihovim sadržajima na najrazličitije načine.
4. Trajna prisutnost
Internet u toj meri prati sve što se dešava u svetu da je Tviter sada postao priznati izvor vesti i informacija za one što se trude da razumeju događaje koji se velikom brzinom odvijaju. Uprkos svim tim pričama o kratkotrajnom sadržaju, korisnici interneta naučili su da uđu i izađu iz mnoštva različitih aspekata života svojih prijatelja, prateći fotografije na Instagramu jednog dana, i komentarišući videosnimke sledećeg dana. Ono što iz toga izranja jeste odnos koji je američki pastor Timoti Keler okarakterisao rečima: „Uvek prisutni, uvek svesni”. Tkivo onlajn zajednica može izgledati tanko, ali je iznenađujuće izdržljivo. Ono prenosi ideje brzinom elektriciteta, sposobno je da savlada i udaljenost i vreme, pa samim tim i da stvori osećaj prisutnosti koji osobu prati na svakom mestu na koje može da ponese svoj pametni telefon.
Pravo pitanje je: šta ćete vi uraditi u vezi s tim? Hrišćani, uporedo sa svima ostalima koji emituju određene sadržaje, moraju da promene način na koji se obraćaju ljudima koji su uvek na vezi a sve više vole da komuniciraju u malim bajtovima preko zatvorenog sistema treće strane. Izreka starih tekstopisaca treba da postane naša mantra: „Dajte im ono što želite da kažete, ali na način na koji su spremni da prime”. Metode se mogu menjati, ali poruka ostaje ista. Oduvek je bilo teško propovedati: „Hristos spasava grešnike” – premda bi sadašnja otvorenost za komunikaciju mogla da znači da su prepreke više digitalne nego fizičke. Nije rešenje da se držimo metoda koje su nama najprijatnije i molimo se da Sveti Duh sve dovede u red. Bog će i dalje pozivati svoju decu, ali nema ničeg pohvalnog u tome ako On mora da preobraća ljude uprkos nama. Moramo posvetiti više pažnje onima kojima se osećamo posebno pozvanim da govorimo, i početi od toga što ćemo naučiti njihovu varijantu digitalnog jezika. Prilično je izvesno da će svet nastaviti da gradi svoj život i odnose putem hiljadu malih dodira. Zato se potrudite da neki od njih budu vaši.
