Jedna od osnovnih čovekovih potreba je da voli i da bude voljen. Od samog početka ljudske istorije čežnja za pravom ljubavlju bila je jedan od centralnih temi u poeziji, u pripovetkama, romanima i veličana je u pesmama različitih žanrova. U današnjoj savremenoj kulturi ljubav se uzdiže do neverovatnih razmera. To je očigledno u mnoštvu TV serija u kojima je ljubav glavna tema. Neki od naslova su sledeći: Fatalna ljubav, Slomljeno srce, Magična privlačnost, Između ljubavi i mržnje, Cena sreće, Ponor ljubavi, Ljubav na kocki, itd. U ovim serijama ne pravi se razlika između prave ljubavi i strasti, ne zna se ko koga voli i ko koga vara. Jedan od najomiljenijih filmskih žanrova danas je romantična komedija, koje stvaraju utisak da ako nađeš pravu osobu, bićeš srećan u životu i bez obzira na haos u kojem se nalaziš, sve stvari će doći na svoje mesto. To bi značilo da pronalazak prave ljubavi rešava sve probleme, što je daleko od realnosti. Slična poruka se prenosi i u popularnim muzičkim hitovima. Iskustvo da nas neko voli, da nas prihvata u potpunosti i sposobnost da kao ljudska bića možemo da volimo drugu osobu je, bez sumnje, jedan od najlepših Božjih darova. Bog je ljubav, i On je izvor istinske privrženosti. Međutim, ljudska istorija svedoči o tome da đavo često upravo najbolje stvari izvrće svojom lukavošću i navodi nas da od blagoslova načinimo idola kojem ćemo robovati. To je slučaj i sa ljubavlju kao Božjim darom. Postoji opasnost da se ljubav, ako nemamo zdrav stav prema njoj, pretvori u robovlasnika koji će upravljati našim životom. A pravi robovlasnici ne znaju granice. Spremni su na sve kako bi vas držali pod kontrolom: spremni su da vas iskorišćavaju, da vas tuku, zlostavljaju, pa čak i ubiju. U ovom članku analiziraćemo jedan biblijski narativ koji izvanredno ilustruje kako potraga za pravom ljubavlju može da se pretvori u neku formu ropstva. Reč je o istinitoj priči o Jakovu i Liji (1. Mojs. 29). Iako se ovaj događaj odigrao pre skoro 4000 godina, njegova poruka nikada nije bila aktuelnija nego danas u postmodernoj kulturi. Uvek je pretila opasnost da čovek svojim nezdravim stavom od romantične ljubavi i braka stvori idola, ali ta opasnost je još veća u 21. veku kada smo izloženi mnoštvu intenzivnih uticaja. Činjenica je da živimo u kulturi u kojoj je veoma lako pobrkati i zameniti čežnju za ljubavlju sa čežnjom za Bogom.

JAKOVLJEVA NEPROMIŠLJENOST
„A kad Lavan ču za Jakova sina sestre svoje, istrča mu na susret, i zagrli ga i poljubi, i uvede u svoju kuću. I on pripovedi Lavanu sve ovo. A Lavan mu reče: Ta ti si kost moja i telo moje. I osta kod njega ceo mesec dana. Tada reče Lavan Jakovu: Zar badava da mi služiš, što si mi rod? Kaži mi šta će ti biti plata? A Lavan imaše dve kćeri: starijoj beše ime Lija, a mlađoj Rahilja. I u Lije behu kvarne oči, a Rahilja beše lepog stasa i lepog lica. I Jakovu omile Rahilja, te reče: Služiću ti sedam godina za Rahilju, mlađu kćer tvoju. A Lavan mu reče: Bolje tebi da je dam nego drugom; ostani kod mene“ (1. Mojs. 29:13­19). Jakovljev život je u ruševinama. Pobegao je kao prevarant iz svog doma. Izgubio je svoju porodicu i svoje nasledstvo. Najverovatnije nikada više neće videti svoju majku i svog oca žive. Kao izbeglica, uputio se ka drugoj strani doline Plodnog Polumeseca, gde su živeli neki od njegovih rođaka sa majčine strane. Nadao se da će tu naći utočište i, ako ništa drugo, makar preživeti. Porodica njegove majke ga je primila. Kako dani prolaze Lavan, njegov ujak, prepoznao je u Jakovu sposobnog čoveka. Ponudio mu je menadžerski posao upravljanja nad svojih stadom. Kada je upitao Jakova „Šta će ti biti plata?“ Jakov je bio kratak i jasan: Rahilja.

Jevrejski tekst doslovno kaže da je Rahilja imala izuzetnu figuru i lepo lice. Robert Alter, poznati profesor jevrejske književnosti sa univerziteta Berkli ističe da u samom tekstu postoje jasne naznake da je Jakov bio do ušiju zaljubljen u Rahilju i bio je prosto očaran njome. A kada je čovek očaran ili hipnotisan, nije u stanju da racionalno razmišlja i to se najbolje vidi iz njegovih odluka. To je bio slučaj i sa Jakovom. Prva Jakovljeva greška bila je da se dogovorio sa Lavanom da radi sedam godina za Rahilju. U bliskoistočnoj kulturi se od porodice mladoženje očekivalo da dâ određeni dar za mladu njenoj porodici. Jakov nema porodicu koja bi mogla da stane finansijski iza njega, nema ni novca, ali i pored toga nudi ogromnu, nerealnu cifru za Rahilju. U Mojsijevim knjigama maksimalna cena koja se mogla tražiti za nevestu bila je pedeset šekela (5. Mojs. 22:29). Ipak, praksa je bila da se davalo mnogo manje. Po starovavilonskom finansijskom ključu pedeset šekela iznosi negde oko 3­4 godina rada. Iznenađujuće je da Jakov ne pokušava da spusti cenu, iako je cenkanje uvek bilo i ostalo deo kulture na Bliskom istoku (setimo se samo kako se Avram cenkao sa Gospodom pre uništenja Sodome). Jakov daje duplo od maksimalne cene, što pokazuje njegovu intenzivnu želju za Rahiljom! U ovom narativu prikazan nam je čovek koji je toliko obuzet emocijama i željom za jednom ženom da gubi zdrav razum. Kako se Jakov našao u takvom stanju? Njegov život bio je prazan. Otac ga nikada nije istinski voleo – prednost je uvek davao starijem sinu. Izgubio je ljubav majke kojoj je bio privržen. Zasigurno nije imao predstavu ni o Božjoj ljubavi i Njegovoj brizi. U ovakvom ranjenom stanju ugledao je najlepšu ženu koju je ikada video i pomislio je: „O, kad bih samo imao nju! Napokon bi se nešto dobro dogodilo u mom životu! Kad bih imao nju, sve što je pokvareno došlo bi na svoje mesto!“ Očigledno, sva čežnja njegovog srca bila je usmerena ka Rahilji u kojoj je video smisao života. Rahilja je za njega postala božanski ideal. Sve svoje duhovne i moralne potrebe su sada bile usmerene ka ovoj osobi koja je bila uzdignuta na nivo božanstva. Jakov se odao idolopoklonstvu: umesto Jahvea njegov Bog postala je romantična ljubav. Kada neko padne u ovakvo stanje, on u suštini želi spasenje, ali ga traži samo na pogrešnom mestu. Ako svoje najdublje nade u životu usmerimo ka ljudskim bićima ili ka stvarima umesto na Boga, rezultat će neizbežno, pre ili posle, biti gorko razočarenje. Nikakvo ljudsko biće, nikakvo bogatstvo, nikakav uspeh ili moć ne mogu da zamene Boga u našem životu!

U svojoj ošamućenosti, nije ni čudo da Jakov čini još jedan pogrešan potez: pravi grešku neopreznosti. Toliko je bio obuzet svojom žudnjom da nije obratio detaljnu pažnju na reči Lavana. Nije primetio da Lavan nikada nije rekao: „DA, nagodba je prihvaćena. Radićeš sedam godina i kao platu dobićeš Rahilju.“ Lavan je u suštini pozdravio Jakovljevu inicijativu za brak, ali nije želeo da uđe u dublju diskusiju. Bio je kratak i nedorečen: tvoj predlog nije loša ideja, „bolje tebi da je dam nego drugom“ (29:19). Zapazimo da Lavan nigde u celom narativu nije spomenuo Rahiljino ime! Prihvata ideju o braku, ali ne govori o imenu neveste. Jasno mu je bilo koliko je Jakov opijen ljubavlju i iskoristio je situaciju. Izmanipulisao je Jakova, jer nikada nije jasno obećao da će Rahilja biti plata za sedam godina rada. Možda se nadao da će se Lija u međuvremenu udati za nekoga, ali se to nije dogodilo.

Timoti Keler komentariše Jakovljevo ponašanje sledećim rečima: „Naši strahovi i unutrašnja praznina prave od ljubavi narkotik, i u njoj tražimo put ka svom izlečenju, a zavisnici uvek donose bezumne, destruktivne odluke. Upravo se to dogodilo Jakovu. Rahilja nije bila samo njegova žena, već njegov ‘spasitelj’. Toliko je snažno želeo i trebao Rahilju da je čuo i video samo one stvari koje je želeo da čuje i vidi. … Rezultat idolatrije Jakova prema Rahilji bio je beda u njihovoj porodici u narednim decenijama.“ U svom ranjenom i nepromišljenom stanju Jakov je postao lak plen Lavana. U Mojsijevom zakonu pravilo je bilo da čak i ljudi koji su dobrovoljno postali robovi, budu oslobođeni nakon šest godina (2. Mojs. 21:1­6; 5. Mojs. 15:12­18). Ali Jakov je služio čak sedam godina i 20. stih kaže za ovaj poprilično dugačak period rada: „I učiniše mu se kao nekoliko dana, jer je ljubljaše.“

NAKON SEDAM GODINA
Druga scena u narativu događa se nakon sedam godina: „I reče Jakov Lavanu: Daj mi ženu, jer mi se navrši vreme, da legnem s njom“ (1. Mojs. 29:21). Ova izjava Jakova je dosta agresivna. U prvoj sceni, prilikom dogovora o ženidbi, Lavan je inicijator. Ali ovde je on hladan i Jakov je prisiljen da preuzme stvari u svoje ruke. Interesantno je zapaziti da kada god se u 1. Mojsijevoj upotrebljava izraz „daj mi“ (30:1; 47:15; 47:16), uvek se radi o zahtevu očajnog čoveka. Zar je zaista trebalo podsetiti Lavana da je prošlo sedam godina i da je došlo vreme svadbe? Izgleda da je Lavan bio poprilično ravnodušan po pitanju braka, ali je ipak organizovao svadbu koja je bila zasigurno jedan od najčudnijih svadbi svih vremena: „I sazva Lavan sve ljude iz onog mesta i učini gozbu. A uveče uze Liju kćer svoju i uvede je k Jakovu, i on leže s njom. I Lavan dade Zelfu robinju svoju Liji kćeri svojoj da joj bude robinja. A kad bi ujutru, gle, ono beše Lija; te reče Jakov Lavanu: Šta si mi to učinio? Ne služim li za Rahilju kod tebe? Zašto si me prevario? A Lavan mu reče: Ne biva u našem mestu da se uda mlađa pre starije. Navrši nedelju dana s tom, pa ćemo ti dati i drugu za službu što ćeš služiti kod mene još sedam godina drugih. Jakov učini tako, i navrši s njom nedelju dana, pa mu dade Lavan Rahilju kćer svoju za ženu. I dade Lavan Rahilji kćeri svojoj robinju svoju Valu da joj bude robinja. I tako leže Jakov s Rahiljom; i voljaše Rahilju nego Liju, i stade služiti kod Lavana još sedam drugih godina“ (1. Mojs. 29:22­30). Ključna rečenica čitave priče nalazi se u 25. stihu: „A kad bi ujutru, gle, ono beše Lija.“ Ove reči opisuju Jakovljev šok! Nešto nepojmljivo se dogodilo!

Sedam godina je radio za lepoticu Rahilju, a dobio je Liju. U suštini, Jakovu se dogodilo isto što je on priredio svom bratu Isavu. Blagoslov je po pravilu pripadao starijem sinu, a prevarom ga je uzeo mlađi. Ovde njemu pripada mlađu ćerka, a prevarom mu je podmetnuta starija. Ovaj događaj nas uči da ako se čovek u životu lakomo odnosi prema ozbiljnim stvarima, pre ili kasnije će morati da se suoči sa posledicama svojih izbora.

„GLE, ONO BEŠE LIJA“
Stih 17 opisuje Liju sledećim rečima: „I u Lije behu kvarne oči, a Rahilja beše lepog stasa i lepog lica“ (1. Mojs. 29:17). Jevrejski tekst doslovno kaže da je Lija imala „slabe oči“. Očigledno se ovde radi o nekoj mani sa očima – ne znamo tačno šta nije bilo u redu. Ali upoređenje Lije sa Rahiljom otkriva da nisu samo oči slabe kod nje, već i druge stvari. Moguće je da ovde nije u pitanju samo fizički vid, već i njen duhovni vid, jasno raspoznavanje stvari. Ključni stih narativa ukazuje na činjenicu da živeći na svetu koji je zaražen grehom, realno je očekivati ozbiljna razočarenja. Nikada nećemo biti u stanju da mudro živimo, ako ne naučimo ovu lekciju! Pojedini bibličari smatraju da je u ovom događaju u minijaturi predstavljeno naše razočarenje koje doživljavamo od Edemskog vrta pa nadalje. Sa maksimalnim poštovanjem prema Liji kao osobi (puno možemo da naučimo od nje!) Biblija nas uči da u šta god u ovom svetu uložimo svoju nadu, na kraju biće to samo Lija, nikada Rahilja! K. S. Luis izrazio je ovu istinu sledećim rečima: „Većina ljudi, ako su zaista naučili da gledaju u svoje srce, znaće da žele, i to veoma žele, nešto što ne možemo da imamo u ovom svetu. Postoje svakojake stvari u ovom svetu koje obećavaju da će nam ga dati, ali nikada ne održe svoje obećanje. Čežnje koje se pojavljuju u našem biću prilikom prvog zaljubljivanja, ili kada prvi put pomislimo na neku inostranu zemlju, ili prvi put učimo u školi neki predmet koji nas uzbuđuje, su čežnje koje ni brak, ni putovanja, ni učenje nisu u stanju da istinski zadovolje. Ne govorim ovde o nečemu što bi moglo da se nazove neuspešnim brakom, lošim godišnjim odmorom ili lošim uspehom. … Žena može da bude dobra žena, hoteli i pejzaži mogu biti izuzetni, hemija može da bude veoma zanimljiv posao: ali nešto nas je mimoišlo.“ Očigledno ni najbolje na ovom svetu nije u stanju da dâ našoj duši sve što je potrebno. Suočićemo se pre ili kasnije sa razočarenjima u svim domenima života, ali najviše na područjima prema kojima smo usmerili svoje najveće nade. Kada nam razočarenje zakuca na vrata života, možemo da krivimo druge, sebe ili možda svet. Ako to činimo pretvorićemo se u tvrdokorne, cinične i prazne ljude. To svakako nije dobro. Ono što treba da učinimo jeste da usmerimo fokus svog života i svog nadanja na Boga! On nas nikada neće razočarati!

LIJA NA PRAVOM PUTU
Očigledno, Lija je u priči devojka koju niko ne želi. Njen muž odlučuje da za nekoliko dana ženi njenu sestru za koju će raditi narednih sedam godina. O odnosu Jakova prema Liji se kaže: „Više voljaše Rahilju nego Liju“ (1Mojs. 29:30). Ovo je veoma daleko od idealnog početka jednog braka! Kako reaguje Lija u ovoj situaciji? Na isti način kao i Jakov. Ponaša se prema Jakovu na isti način, kao što se Jakov ponašao prema Rahilji, i kao što se Isak ponašao prema Isavu. Svu svoju energiju usmerava na zadobijanje ljubavi Jakova. Zapazimo njeno razmišljanje: „A Gospod videći da Jakov ne mari za Liju, otvori njoj matericu, a Rahilja osta nerotkinja. I Lija zatrudne, i rodi sina, i nadede mu ime Ruvim, govoreći: Gospod pogleda na jade moje, sada će me ljubiti muž moj. I opet zatrudne, i rodi sina i reče: Gospod ču da sam prezrena, pa mi dade i ovog. I nadede mu ime Simeun. I opet zatrudne, i rodi sina, i reče: Da ako se sada već priljubi k meni muž moj, kad mu rodih tri sina. Zato mu nadeše ime Levije. I zatrudne opet, i rodi sina, i reče: Sada ću hvaliti Gospoda. Zato mu nadede ime Juda; i presta rađati“ (1. Mojs. 29:31­35). Roditi sina bilo je najveće dobro za jednu ženu u antičkoj kulturi Bliskog istoka tog doba. I pored toga što ih je Lija rodila četiri, stvari ipak ne funkcionišu. Razlog je jednostavan: sve svoje nade i snove usredrsredila je na svog muža razmišljajući: „Ako budem rodila bebe, moj muž će me konačno zavoleti i moj nesrećan život biće doveden u red.“ Lijina reakcija posle svakog porođaja odslikava njeno razmišljanje. Prilikom rođenja prvog sina, Ruvima, izjavljuje: „Sada će me ljubiti moj muž“.Kada je rodila drugog sina, Simeuna, kazala je: „Gospod ču da sam prezrena, pa mi dade i ovoga“. Kada je treći sin, Levi, došao na svet pomislila je: „Ako se sada već priljubi k meni muž moj“. Lija očigledno pokušava da pronađe sreću i identitet kroz tradicionalne porodične vrednosti.

Utisak je da ju je svaki novi porođaj gurao sve dublje i dublje u pakao usamljenosti. Svaki dan bila je prinuđena da gleda kako je osoba za kojom žudi u zagrljaju druge žene. Svaki dan bio je poput zabadanja novog noža u njeno srce. Čini se kao da su se stvari iz korena promenile prilikom rođenja četvrtog sina, jer izjavljuje: „Sada ću hvaliti Gospoda“. Nema više muža u priči, a ni dete se ne spominje. Lija usmerava svoju pažnju na Gospoda i ne „žudi za čovekom koji je neće“, niti se nada da će kroz jedno novo dete da ostvari sebe. Ona je jedina osoba u ovom narativu koja doživljava neki duhovni progres, iako se to događa tek na samom kraju. U svom konfuznom stanju i u svojoj borbi u situaciji u kojoj se nalazi, okreće se Gospodu i hvata se za Njegovu blagodat. Izgleda da je na kraju ipak najdublje nade svog srca usmerila ka Gospodu, a ne na opipljive realnosti ovoga sveta.

PUT DO ISTINSKE SLOBODE
Jakov i Lavan su ukrali Lijin život, ali kada je ona dala svoje srce Gospodu, On ju je rasteretio i vratio joj njen život. Kada je Gospod video da niko ne voli Liju, On ju je voleo. Lija je bila nepoželjna, slaba, odbačena, ali Bog voli sve ljude bez pristrasnosti. Poslao je Isusa Hrista na ovaj svet da nađe i spase ono što je izgubljeno. On želi da upoznamo Njegovu ljubav dovoljno duboko kako bismo okrenuli leđa svim idolima ovog sveta koji obećavaju, a ne ispunjavaju svoja obećanja na duge staze. Kada je Isus Hristos kao Mesija došao na svet, rodio se iz linije Lije, a ne Rahilje.

Došao je iz Judinog plemena, a Juda je bio upravo taj četvrti sin Lije posle čijeg porođaja Lija je rekla: „Sada ću hvaliti Go­ spoda“. Lija je bila devojka, koju niko nije želeo. Isus je takođe postao čovek koga niko nije želeo. U Isaiji 53 kaže se za Njega da „ne bi obličja ni lepote u njega“ (53:2). „K svojima dođe, i svoji Ga ne primiše“ – čitamo u Jovanu 1:11. Na kraju su Ga svi ostavili, čak i Njegovi najbliži su se razbežali. Na krstu je uzviknuo: „Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?“ (Mt. 27:46) Poznati duhovni pisac Tomas Merton zapisao je: „Mi smo žive nepotpunosti. Mi smo jaz, praznina koju je potrebno ispuniti.“ Jedino je Hristos u stanju da to učini. Sve zamene su neadekvatne. Liji su bile potrebne godine da nauči da polaže svoje nadanje u Boga, a ne u čoveka i u stvari. Jakovu i Rahilji je put učenja bio još duži. Da li mi možemo da se naučimo iz njihovog primera i rastemo u svom verskom iskustvu usmeravajući svoje najdublje nade jedino na Njega, koji je izvor života i svih blagoslova? Jedino tako ćemo iskusiti istinsku slobodu, koju Jevanđelje nudi svakom čoveku: kako Jakovima i Rahiljama, tako i Lijama!

LITERATURA:
Alter, Robert. Genesis. New York: W. W. Norton, 1996.
Keller, Timothy J. Counterfeit Gods. London: Hodder & Stoughton, 2010.
Lewis, C. S. Mere Christianity. Westwood, NJ: Barbour & Co., 1952.
Turner, Laurence. Genesis. Readings. Sheffield: Sheffield Academic Press, 2000. Wenham, Gordon J. Genesis 16­50.
Word Biblical Commentary, 2. Dallas, TX: Word Books, 1994.

Laslo Galus
………………..
Photo from myjewishlearning.com