Da li ste ikad poželeli da pobegnete iz neke zastrašujuće situacije, iako ste znali da to nije moguće? To je otprilike ono kako sam se ja osećala u trenutku kad je trebalo da se udaljim od svoje dvogodišnje ćerke, Amiti, dok ju je anesteziolog uspavljivao. To je nešto najteže što sam morala da uradim od kad sam postala majka, a bol koji sam osećala gledajući je kako pati izjedao me je ne samo emocionalno, već i fizički. Drhtavom rukom dodirivala sam njeno malo čelo dok je ležala na operacionom stolu, a druga ruka, kojom sam je obuhvatila oko struka jer se otimala, bila mi je toliko znojava da je ona skoro iskliznula iz mog stiska. U grlu sam osećala vreo, oštar bol, a jezik kao da mi se lepio za zube dok sam joj govorila da je volim i da će sve biti u redu. Srce mi se steglo od brige i osećaja krivice: zašto to tako dugo traje? Da sam samo ranije reagovala! Šta ako skalpel sklizne?
Zveckanje metala, oglašavanje elektronskih bipova i šištanje gas-maski ispunilo je operacionu salu, ali moje uši su uspevale da čuju samo njene vriske. Tada je, konačno, pred mojim zamagljenim pogledom, sedativ uplovio u njene nežne vene i prisustvovala sam trenutku kad je prestala da se otima. Pa ipak, još uvek sam mogla da vidim strah i užas u njenim očima. Biti roditelj znači očekivati neočekivano. Ali avaj, niko vam ne kaže da je odgajanje deteta kao življenje na trusnom području. Možete da nabavite materijal za prvu pomoć i napravite detaljan plan za slučaj zemljotresa, ali trenutak kad tlo konačno počne da se trese ipak će vas zateći nespremnim. I tek kad sam se našla na pedijatrijskom odeljenju intenzivne nege, držeći u naručju svoje dete koje je već bilo u kritičnom stanju, shvatila sam da je trebalo ranije da uočim znake upozorenja.

Amiti je u bolnici. A sve je počelo kao i svaka druga obična prehlada — prvo glasno kijanje, zatim curenje iz nosa… Bilo je to nešto na šta sam navikla od kad je Amiti krenula u vrtić i činila sam sve kao i obično da bih joj olakšala te simptome. Dala sam joj da jede tost sa puterom, topli krem od jabuke i jogurt bez laktoze. Utoplila sam je dodatnim pokrivačima i davala pažljivo odmerene doze paracetamola kad god bi joj se temperatura podigla iznad 37,5°C. Međutim, prehlada nije popuštala. Izgubila je apetit, postala je troma, i što me je najviše zabrinulo, glas je počeo da joj zvuči prigušeno, kao da je imala knedlu u grlu. Kad joj je temperatura dostigla 40°C, uspaničila sam se i odjurila u bolnicu. Bila je velika gužva tog ponedeljka uveče i morale smo da čekamo nekoliko sati pre nego što je pedijatar konačno došao do nas. Brzo je pregledao Amitine uši i usta i rekao da ona ima samo virusnu upalu grla. Nisu joj bili potrebni antibiotici. Moja prva reakcija bilo je olakšanje — neće umreti! Međutim, moja druga reakcija bila je sumnja — da li je to zaista samo virusna upala grla? Naravno, krajnici su joj bili upaljeni. Ali, nikad je nisam videla tako bolesnu. Ponovo sam pogledala svoju ćerku. Blede usne, bale oko usta. Pitala sam se kako doktor može da bude tako siguran. Ipak, odvela sam je kući, i kad god bi njena temperatura skočila, kad god bi odbijala da jede, kad god bi uzela samo gutljaj vode ili soka, kad god bi počela da balavi, ja bih uveravala sebe da ona ima samo virusnu upalu grla i da će joj uskoro biti bolje. Bila je to odluka zbog koje sam gorko zažalila kad sam se, četiri dana kasnije, ponovo našla u bolnici, dok mi je specijalista za uho, grlo i nos objašnjavao da moja ćerka ima veliki, po život opasan gnojni čir u grlu koji mora hitno da se očisti. To je moralo da se uradi dok je još bila u stanju da diše, a postojao je rizik od oštećenja facijalnog nerva, što bi dovelo do trajne paralize lica i otežanog govora.

Ne mogu da se setim svega što se dešavalo iz trenutka u trenutak dok je moja ćerka bila u bolnici. Jedino što mogu jeste da vreme merim događajima: guraju me na krevetu sa točkovima prema operacionoj sali dok mi ćerka sedi u krilu stežući svoju omiljenu lutku; sedim ćutke u uglu čekaonice dok operacija traje i pokušavam da ne plačem dok zamišljam kako oštrica skalpela probija njeno grlo; posmatram je intubiranu i nesvesnu na pedijatrijskom odeljenju intenzivne nege, dok cevčice izlaze iz njenog tela kao paukova mreža. Zatim, kad se probudila i kad su joj izvađene cevčice iz nosa, izgovaram beskorisne reči utehe dok ona vrišti zato što su je čvrsto umotali u prekrivač (koji više liči na ludačku košulju) kako bi cevčicu za infuziju mogli da joj uguraju u nos. Šest dana koje smo kasnije provele na dečjem odeljenju bolnice stopili su se u izmaglicu naizmeničnih lekarskih kontrola, vizita, zvučnih alarma, bolničke hrane i istrgnutih infuzija. Međutim, kad se osvrnem unatrag na tu sedmicu, kad pokušam da pronađem neki smisao u svemu tome, ono što mi uvek prvo padne na pamet jeste pitanje zašto nisam verovala svojim instinktima. To je misao koja me prosto progoni. Nisam bila dovoljno odlučna. Zašto nisam insistirala da čujem i drugo mišljenje? Trebalo je ranije da se vratim u bolnicu. Mogle smo da izbegnemo operaciju da sam već tokom prve posete insistirala da ona dobije antibiotike. Prijatelji mi govore da ne mučim sebe. Ja nisam lekar. Nikako nisam mogla da znam da je smrtonosna bakterija, poznata kao Fusobacterium necroforum, napravila gnojni apsces u grlu moje ćerke. Ipak, ne mogu da ućutkam taj glas u svojoj glavi koji me tiho ali istrajno optužuje — znala si da je to nešto više od virusne infekcije. Biti roditelj ponekad izgleda kao da imaš obrnutu sposobnost kralja Mide — osećala sam se kao ona vrsta majke koja ima najbolje namere, ali sve što dotakne pretvara se u prah. Ona vrsta majke koja se oseća kao glumac na sceni. Ona vrsta majke koja nikad nije sigurna da li je to što radi ispravno.
Kad vratite dete kući nakon šest dana provedenih u bolnici, život kakav ste ranije vodili izgleda vam pomalo trivijalno. Umesto da slavite, vi pokušavate da ponovo sastavite one delove svoje ličnosti koje ste izgubili negde između operacione dvorane i bolničkih hodnika.

Neprekidno posmatrate svoje dete. Trudite se da spasite makar mrvicu samopouzdanja koje ste imali kao roditelj, i da prihvatite činjenicu da ste pogrešili. Međutim, svaki put kad treba da donesete neku odluku, ne možete da zaustavite mučnu misao da možda ponovo grešite. Verovala sam da će odgajanje deteta biti najradosniji period mog života. I zaista, veći deo vremena to i jeste tako. Međutim, istina je da roditeljstvo može biti i bolno. Brinuti se za svoju decu, doživljavati njihov bol kad ih nešto muči, ljubiti njihove suzne obraze — to je bolno. Voleti ih dok vam se srce cepa je bolno. I koliko god bih ja volela da verujem da postoji neka čarobna formula za odgajanje srećne, zdrave, bezbrižne dece, ipak sam shvatila da nema nikakve liste pravila, nikakvog univerzalnog uputstva. Sve što možemo da učinimo, na kraju krajeva, jeste da naučimo da slušamo sebe. Jer negde između onoga što mislite da bi trebalo da učinite i onoga što na kraju učinite nalazi se jedno područje na kom nastaju naša opažanja i gde naša intuicija pronalazi svoj glas. Nećemo uvek biti u pravu, ali naša je dužnost kao roditelja da obratimo pažnju na taj glas, i da imamo dovoljno poverenja u sebe da bismo postupili u skladu sa svojim instinktima. Amiti se, uz mnogo nege, konačno oporavila. Moja ćerka je sada dobro. Pre neki dan smo posmatrale knjižicu sa fotografijama koju sam napravila kao podsetnik na našu bolničku „avanturu”. Naišle smo na sliku na kojoj ona leži na krevetu, a kanila vijuga iz njene ruke u zavojima, dok joj plastična narukvica okružuje zglob. Pogledala je u mene, pa ponovo u tu sliku. Za trenutak mi se učinilo da ona ne prepoznaje sebe i misli da je to neko drugi. Ali, onda mi se osmehnula i rekla: „Spavala sam u bolnici”. „Mnogo si spavala”, rekla sam i nežno je uzela u krilo. Tako je sedela i gledala fotografije. Posmatrala sam je kako prevrće stranice sve dok nije došla do poslednje slike — one na kojoj stoji u hodniku bolnice, pored svog crvenog kofera, sa balonom u ruci, spremna da pođe kući. „Bila si vrlo hrabra”, rekla sam.

Suvi Mahonen
……………………..
Photo by Aditya Romansa on Unsplash