Daljine se gube u večernjoj izmaglici

Kaplje veče, tamo negde, i sve je tamnije…

Miriše zemlja vlagom okupana…

Pustite me,

Slušam pesmu i jecaje zemlje…

Pustite me,

Želim da mi ispuni dušu

Ta nezemaljska, bezgrešna, božanska,

Radost koja cveta iz bola i patnje,

Crvenokrvavim cvatom,

I miriše na rana prolećna jutra

Na edemske susrete s Večnim.

O, zašto mi izmiče ta blažena radost,

Zašto osetiti tek samo njene nejasne obrise…

A i kad se desi… pomislim…

Ushićenje to je samo, trenutno, prolazno…

Odavno smo zagrizli zabranjenu voćku,

Napustili Izvor svake radosti i sreće,

Života i mira,

Okrenuti sebi u sebičnom štićenju onoga što nam je dato,

Od Njega,

Na poklon…

Stojim na vratima Vrta,

Ruku koje još mirišu na zagriženu voćku,

Vreme je večernje žrtve,

Prinosim je…

Plameni mač zabranjuje ulaz…

Mirisni kad ka prestolu se diže,

O, kako boli i teši, Tvoj pogled…

Daleko je Edem,

A opet…tako blizu…

Raj je tamo gde si Ti…

Milenko Tanurdžić
Prenešeno sa: teofil.info