«Ne mogu da verujem! Bob i Sandra se rastavljaju!?»
«Šta se desilo?»
«Samo znam da se Bob iselio prošle nedelje i da je ostavio Sandru u onoj velikoj kući sa njihove dve predivne devojčice.»
«Da li je još neko umešan?»
«Ne verujem. Znam da su imali problema, ali samo sam čula da je Sandra ljuta i ogorčena, i da spominje razvod.»
«Neverovatno! Tako dobar par.»Rizičan odnos
Brak je predivan dar. Rečeno nam je da treba da bude častan i čist (Jevrejima 13:4). Predviđeno je da traje do kraja života. Ipak, često ne prođe mnogo vremena od zaljubljivanja i venčanja a bračni par već počinje da otkriva koliko je podložan razvodu.
Razlike dolaze do izražaja, konflikti se nagomilavaju, a obećanje «živećemo sretno do kraja života» brzo nestaje. Frustrirani nagomilanom konfuzijom i nerazumevanjima, mnogi parovi završe gajeći osećanja gneva, razočarenja i ozlojeđenosti dok se bore sa svojim patnjama i nevoljama, pokušavajući da spasu brak.
Izgrađivanje zdravog, srećnog braka zahteva stalno negovanje i pažnju. To nije stvar spontanosti. Zahteva mnogo vremena, energije i ulaganja. I iznenađujuće je kolikom se brzinom odnos pogoršava kada uzmete partnera zdravo za gotovo i kada izgubite međusobni fizički, emotivni i duhovni dodir. Mnogi parovi, baš kao Bob i Sandra, završavaju svoj odnos razvodom jer jednostavno nisu uspeli da prepoznaju početna upozorenja koja su ukazivala na nevolje u braku.
Postoji devet osnovnih znakova koji ukazuju na to da u odnosu postoje problemi:
Odustajanje od zajedničkih aktivnosti i započinjanje paralelnog života.
Pritužbe o gubitku osećanja od strane jednog ili drugog supružnika.
Gubitak interesovanja za seks.
Započinjanje emotivne ili seksualne veze sa drugom osobom izvan braka
Stalno vraćanje na probleme koji se nikako ne rešavaju.

Proživljavanje osećanja kao što su nezadovoljstvo i nesreća.
Okupiranost aktivnostima izvan braka koje dovode do zanemarivanja partnerovih osećanja.
Stalna neslaganja u pogledu vaspitavanju dece, koja vode stvaranju saveza između jednog roditelja i jednog deteta ili više njih protiv drugog roditelja. Sklonost ka brzom zamaranju i nesposobnost obavljanja svakodnevnih obaveza.

Kada par ne uspe da prepozna ova upozorenja u braku, veza će najverovatnije biti ispunjena povećanom frustracijom, razočarenjem, i nepovezanošću. Ako se ovi problemi ne rešavaju, par će se sve više udaljavati jedno od drugog, i razvod će postati neizbežan.
Istraživanja su pokazala da pet godina nakon razvoda, 40 procenata ljudi izražava žaljenje zbog okončanja svog braka. Oni tvrde da se razvod mogao izbeći da su obratili pažnju na upozorenja i da su dobili, prihvatili pomoć.
Kada do razvoda ipak dođe, to je skoro uvek katastrofa i doživotan problem svih onih koji su uključeni, u razmerama koje se teško mogu zamisliti. Razvod škodi emocionalnom i duhovnom stanju u periodu od najmanje pet godina, i uzrokuje veći broj dugoročnih negativnih osećanja od onih koje izaziva smrt partnera.
Crkva mora da shvati da razvod nije izdvojen događaj, već proces koji je započeo mnogo pre nego što je ozvaničen. Proces započinje problemima u bračnoj vezi koji dovode do emotivnog povlačenja i traje sve do onog što je verovatno najveći emotivni bol koji osoba može doživeti u toku života – odluke na razvod.
Oni koji žele da pomognu i razumeju one koji su se razveli treba da uzmu u obzir užasan udarac i dugoročne posledice koje razvod ima na razvedene osobe. I dok je lako optužiti one čiji su bračni zaveti raskinuti, nekolicina, ako i ima takvih, zaista izdvaja vreme da sasluša celu priču ili da saoseća u bolu i tuzi kroz koju osoba prolazi kada dođe do razdvajanja porodice.
Činjenica je da razvod čine socijalni, emotivni, psihološki i duhovni lančani događaji koji pojedinca vode do radikalno izmenjenog stila života i do značajnog preispitivanja ličnog identiteta. Istraživanja pokazuju da su dugoročne posledice razvoda sledeće:

Korenito izmenjena porodična struktura. Posledice razvoda su podeljena lojalnost i napeti porodični konflikti. Razvod primorava osobu da se preseli, dovodi do promena u porodičnoj strukturi, a uloga roditelja se drastično menja.
Emotivna i psihološka trauma. Emocionalni bol koji je posledica razvoda u ogromnoj meri remeti osobu i umanjuje njenu snagu. Snažna osećanja razočarenja, ogorčenosti, usamljenosti i depresije u potpunosti obuzimaju takvu osobu. Istraživanja pokazuju da i muž i žena osećaju intenzivnu ljutnju prema bivšem partneru više od 10 godina nakon razvoda. Članovi porodice su često pod pritiskom konflikata i prinude dugo vremena nakon razvoda.

Društvena pomeranja. Preseljenje članova porodice podrazumeva promenu društvene mreže podrške, i gubitak kontakta sa porodicom i prijateljima. Ovo samo doprinosi izolaciji, koja prouzrokuje dublji bol, ljubomoru i bes.
Umanjeni finansijski izvori. Raspadanje porodice često dovodi do «smanjene pokretljivosti» porodičnog životnog stila, pri čemu je svaki član porodice uključen u promenu ekonomske, socijalne i finansijske situacije. Roditelj koji ima starateljstvo nad decom (obično majka) najčešće mora da se bori, kao samohrani roditelj, sa drastično umanjenim finansijskim i materijalnim izvorima.
Tužna i zbunjena deca. Deca su nevine žrtve razvoda; oni su pravi gubitnici. Oni gube porodicu, sigurnost, identitet i zaštitu. Judit Volerstajn (Judith Wallerstein), u svojoj poslednjoj knjizi Neočekivano zaveštanje razvoda /The Unexpected Legacy of Divorce/ ukazuje da razvod dugoročno utiče na decu. Njeno istraživanje pokazuje da deca trpe emotivne posledice 25 godina nakon razvoda svojih roditelja, i da brakorazvodni proces utiče na karakter deteta, na njegovu sposobnost da veruje drugima i da se izbori sa promenom. Deca se osećaju napušteno i izdato i često su u odraslom dobu zabrinute, ljute osobe koje potcenjuju sebe.
Promene u duhovnosti. Razvod ima značajan uticaj na duhovan život pojedinca. Četrdeset dva procenta ljudi menja svoje religijsko opredeljenje kao rezultat razvoda, a trideset tri procenta žena ukazuje na to da je razvod bio uzrok promene njihovog religijskog razumevanja. Iako često dolazi do stvaranja duhovnog vakuuma, neretko se dešava da osobe takođe postaju otvorenije prema Bogu, što vodi jačanju njihove duhovnosti.
Naravno, ne pišem kako bih sugerisao crkvi da osudi ili preporuči razvod. Hrišćanska poruka Božje milosti, ipak, preporučuje da saosećamo sa povređenima u svojoj sredini i da im prilazimo sa razumevanjem – a ne sa duhom osuđivanja i odbacivanja.
Članovi porodice i prijatelji onih koji razmišljaju o razvodu, kao i profesionalni savetnici koji žele da pomognu onima koji su rastavljeni ili razvedeni, moraju biti u stanju da pomognu osobi da razume svoje misli, osećanja, i ponašanje, i da na odgovarajući način odgovori na sve ono što joj se dešava u životu. Oni treba da pomognu unapređenju emotivnog i duhovnog razvoja kroz iskustvo razvoda i da im ukažu na uzdržavanje od negativnih emocija kako ne bi i dalje povređivali svoju decu.

Ponovo na nogama
Kako bi se olakšao proces ozdravljenja i ponovnog stajanja na noge, evo nekoliko saveta o tome kako pomoći pojedincima i parovima da prebrode proces odvajanja i razvoda. Iako prijatelji nisu profesionalno obučrni za savetnike, njihova podrška i ohrabrenje i te kako su potrebni. Možete biti prijatelj koji podržava i ohrabruje ukoliko razumete ove predvidljive faze u oporavku od razvoda.

Stvorite ambijent prihvatanja i ohrabrenja. Hrišćanstvo je u suštini odnos između nas i milostivog Boga koji nam dolazi pun ljubavi, prihvatanja i praštanja. Mi izražavamo svoju zahvalnost prema Njemu pokazujući milost i saosećanje prema drugima, slušanjem njihovih problema i stvaranjem atmosfere sigurnosti gde će se oni osećati prihvaćenim, shvaćenim, i gde mogu bezbedno iznositi svoj bol i patnju.

Pomozite im da razumeju emocionalne faze kroz koje će proći. Budite strpljivi i od pomoći onima koji prolaze kroz iskustvo razvoda. Svaka osoba preživljava odvajanje i razvod na drugačiji način. Pomozite im da shvate da je «normalno» proći kroz nekoliko različitih, predvidljivih faza na putu ka emotivnom oporavku i stabilnosti.
Prvo, postoji period šoka, panike i neverice, koji može biti propraćen poremećajima u spavanju, promenama u apetitu, osećanjima ljutnje, nervoze i ranjivosti.
Zatim dolazi faza «klackalice», kada emotivni usponi i padovi primoravaju osobu da razmišlja, reaguje, i ocenjuje prošlost. Ova faza će pokrenuti osećanja stida, samooptuživanja i depresije, dovodeći osobu u iskušenje da se stalno bavi mislima «šta ako…?» i «trebalo je …»
Zatim se emocije stabilizuju, i dolazi se do treće faze u kojoj osobe počinju da se usredsređuju na pitanje ličnog identiteta, ličnih potencijala, i opcija koje budućnost pruža. Poslednja faza podrazumeva razvoj novog osećanja «ja sam» – u okviru novih mogućnosti, nove samosvesti, i novih odnosa.
Ove faze mogu trajati između dve i četiri godine; ljude ne možete primoravati da «požure i završe s tim»! Pustite ih da putuju tempom koji njima odgovara. Forsiranje ljudi da donesu preuranjene odluke o životu i budućnosti može biti katastrofalno.

Tokom ovih početnih faza oporavka, ohrabrite ih da bolje razumeju sebe i ono što im se događa. Ohrabrite ih da:
– se suoče sa svojim osećanjima krivice i neuspeha tako što će ih priznati i što će biti otvoreni za njih.
– prestanu da osuđuju sebe. Iako je bol zbog neuspeha i gubitka neizbežan, nije neophodno nanositi sebi bol samooptuživačkim mislima ili ponašanjem koje stvara više štete nego koristi.
– izbegavaju da se igraju sa sobom, svojim partnerom ili sa decom.

Ohrabrite ih da održavaju emocionalnu vezu sa decom. Istraživanja su pokazala da nije razvod sam po sebi, već način na koji roditelji prihvataju brakorazvodni proces i njihov odnos sa decom najveći faktor koji utiče na prilagođavanje dece na razvod. Prema tome, važno je ohrabriti roditelje:
– da održavaju kontakt i sa decom i sa partnerom.
– da se uzdržavaju od davanja obećanja koja ne mogu ispuniti.
– da ne dozvole da osećaj odbačenosti od strane njihovog partnera učini da se osećaju i – deluju nesigurno, neprihvaćeno, ili da manipulišu svojom decom.
– da vode računa o osećanjima svoje dece i da ih razumeju. Nemojte im zabranjivati da postavljaju pitanja i da otvoreno izražavaju svoj emotivni bol. I oni doživljavaju osećaj straha, nervoze, napuštenosti, izdaje, odbacivanja, tuge, ljutnje, frustracije, usamljenosti i ozlojeđenosti.
Upravo u ovom trenutku i Bobu i Sandri treba naša podrška. Ovo nije lak period ni za njega ni za nju; oni su emotivno ranjivi. Ali, kao i obično, mi ne znamo šta da radimo ili kako da odgovorimo. Jasno, oni radi sebe moraju zajedno rešiti stvari. Ono što možemo jeste da im pokažemo «duh milosti i prihvatanja» koji ne ugrožava njihov prostor, nije ni na čijoj strani, već im omogućava da istražuju svoje razlike i da obnove međusobni zavet.
Jedna od najboljih stvari koje možemo učiniti kao zajednica vere jeste da ih poštujemo, volimo i brinemo o njima; takođe, da ih ohrabrujemo da nađu profesionalnu pomoć koja im je potrebna kako bi obnovili svoj brak.
Tužna je činjenica da crkva često nije prijateljsko mesto za ljude koji prolaze kroz iskustvo razvoda. Statistike pokazuju da skoro polovina crkvenih članova koji prolaze kroz proces odvajanja i razvoda prestaju da dolaze u crkvu u roku od 3 godine. Pitam se: Da li će način na koji odgovorimo Bobu i Sandri promeniti njihova osećanja prema našoj crkvi?

Brajan Krejg
……………………..
Fotografija: Hutomo Abrianto on Unsplash